Поход на Венецију

О Венецији и Италији сам доста гледала на телевизији, али никада нисам помислила да ћу некада тамо отићи. Није на крај света, далеко од тога, али једноставно никад нисам размишљала у том правцу. Зато ми је цело ово путовање јако необично јер није било предмет мојих маштања.

Када смо ипак отишли у Италију и то тако близу Венеције, било би глупо не посетити је. Муж ми је обећао да ће ме водити тамо и то је био главни концепт нашег путовања. Међутим, када смо стигли, требало нам је неколико дана да се мало одморимо и опустимо са пријатељима. Затим је дошао викенд, а ми смо за викенд желели да идемо у природу. Наши рођаци су желели да нас одведу ван града и покажу нам неке знаменитости. Са доласком понедељка дошла је и прехлада наше ћерке која се претворила у озбиљну температуру и кашаљ. То је трајало неколико дана тако да смо, наравно, одлазак у Венецију морали да одложимо. Оног дана када се дочекивала Нова година није било возова у току поподнева, па смо опет остали код куће. И тако је стигао дан за повратак кући. Била сам јако тужна што ипак нисмо успели да видимо ништа друго осим Скиа, а толико дуго смо били тамо. Била сам баш незадовољна и помало љута, мада није било разлога за то. Доћи ћемо поново па ћемо онда ићи у Венецију, и у Верону ако желим. А желим да видим све.

Ипак, десило се нешто неочекивано. У агенцији су нас пермутовали за повратак и морали смо пут да одложимо за три дана. Колико туге толико и радости. Није ми баш било право, јер већ смо дуго били у гостима и ужелела сам се своје бебе. С друге стране, у томе сам видела нашу шансу да ипак одемо у Венецију. И тако је и било. Спаковали смо се претпоследњи дан и упутили у авантуру.

Било је божанствено. На самом исласку са станице сусрећете се са нечим тако велелепним и грандиозним да стварно застаје дах. Не знате где ћете прво погледати. Поред многобројних туриста, међу којима највише има Јапанаца, можете видети много тога. Уске улице између старих зграда, безброј продавница сувенира, канале са гондолама и разним чамцима, мостове,... После неког времена свe вам постане исто. У почетку смо се утркивали са Јапанцима и Британцима ко ће више да се слика, јер они обожавају да се фотографишу и само шкљоцају, али после два сата обиласка града већ ми је било довољно тога. Препустила сам се разгледању града и уживању у боравку на том необичном тлу. Трг Светог Марка је једноставно прелеп. 

И поред огромне гужве можете да доживите тако лично и јединствено искуство да се налазите на врло значајном месту које је настало на невероватан начин и све што је ту стварано, сачувано је до данашњег дана и уздигнуто на највећи ниво вредности. Можда је то само мој утисак, али осећала сам се посебно док смо били тамо.

Ако бих дозволила себи пластично да опишем Венецију, не бих могла да се отмем утиску да је она, поред свег значаја и лепоте коју има, ипак недвосмислено буђава, што је потпуно разумљиво. То је град на води, наравно да ће фасада позеленети и бити мемљива. Добро је што смо је посетили зими јер лети је невероватно спарно и загушљиво, тако кажу. У том граду живе људи који су невидљиви иза високих жалузина и замандаљених врата. Верујем да им се сав тај свет који свакодневно долази у њихов град смучио, али то је цена славе, зар не? Окачен веш који виси са њихових прозора и тераса показује да ту ипак има неког иако је помало тешко замислити их. То су две ствари које су ми стално и одвлачиле и привлачиле пажњу. Трећа су црнци, којих опет и овде превише има. Натоварени неким јефтиним ташнама саплићу сав тај свет који је дошао нешто лепо да види, као да је неко сад пошао без ташне па ће баш од њих да је купи. Стварно кваре утисак. И ко их је уопште пустио да препродају ту, да ли уопште имају дозволу за то? Поред оне огромне гужве и они се гурају и уносе у лице нудећи вам своју јефтину, можда крадену робу, одмеравајући вас на сваком кораку. Грозно.

Пошто смо у Венецију стигли тек нешто пре 15 часова, остали смо скоро до 19.  Обишли смо и оне улице које не привлаче туристе и у једном тренутку смо били потпуно сами у једном делу града. Највише ми се допало пристаниште. Тек тада сам први пут помислила да се ми у ствари налазимо на мору, усред зиме кад му време није, и то ми је било врло егзотично. Преко пута нас светлело је острво са још лепшим зградама и здањима, радознали туристи су ускакивали у бродове и упуштали се у водени обилазак града, а ми смо лагано шетали пристаништем, задовољни нашим доласком и обиласком овог места, можда и највеће туристичке атракције на свету или бар у Европи. Када падне мрак и упале се ноћна светла, Венеција се претвара у фешту, један обичан вашар где на тезгама можеш да купиш све, од бижутерије, преко мурано стакла (предивног, очи су ми остале на њему) до гардеробе, јела и пића. Клац-клац, стигосмо тако и до места доласка, сада већ повратка, па назад возом до Вићенце и до Скиа, задовољни нашом авантуром.