Селидба је предуго трајала

На Травел каналу већ дуже време пратим своју омиљену емисију „Ловци на куће“ (House hunters international). Све ми се свиђа, цела концепција, идеја, начин на који се приступа том задатку проналажења кућа или станова за издавање или куповину. Увек је нека друга земља у питању, захтевни и избирљиви станари и вешти агенти за некретнине.

Најинтересантније ми је да пратим коментаре будућих станара који имају посебне захтеве. Углавном траже велики простор, купатило са два умиваоника и неизбежни леп поглед. У неким случајевима то је и пресудно при избору стана. Леп поглед је понекад заиста неопходан, није у реду да ти испред носа буде неко градилиште или досадан комшилук, али стављати то на прво место за мене је велика глупост.

Ми смо пет година живели на највишем спрату у згради и имали предиван поглед на скоро цео град. То заиста јесте предност и у неким тренуцима делује умирујуће и романтично, али после извесног времена, као и све друго, пређе у рутину и готово га и не примећујеш.

Када смо ми бирали стан, приоритети су нам били сасвим другачији. Фокусирали смо се на простор у стану, а не ван њега, јер кад живите у њему, битно вам је како ћете се тамо осећати. Много је мање важно шта се види кроз прозор, то сам сигурна. Ми смо за отприлике шест месеци видели бар педесет станова. Већ после петог више нисам знала ни шта тражим ни шта ми се свиђа. За те паре које смо ми могли да дамо, нисмо могли да добијемо ништа посебно. У врх главе 50 квадрата, па ти види. А то није много, распоређено овако или онако, на крају добијеш две собе, купатило и кухињу, скучено, скромно и недовољно. Зато смо се прво фокусирали на локацију, а онда на изглед стана. Испоставило се на крају, после дугог трагања, да је стан у самом центру најбоље решење, посебно ако га тражиш у старим зградама где може да се бар наслути онај шмек старог доба, неких прошлих времена која заувек остављају трага.

Тако смо добили два у један, одличну локацију и приближно добар стан. Чак и тако мала квадратура може бити добро распоређена, а стари дебели зидови имају добру изолацију, па је стан и изузетно топао, чак и без грејања. То је велики плус. Боље него да смо купили кућу на селу, што нам је била првобитна замисао, али смо од ње одустали јер је за кућу теже добити кредит. Сада бисмо можда имали више простора и контакт са природом, бројне предности које ми недостају, али чињеница да до посла одавде имам само два минута мени поништава све  остале дилеме. 

Стан смо на крају изабрали лако, за 5 минута. Само смо ушли унутра, погледали га и рекли то је то, то је оно што тражимо. Високи плафони, двокрилна врата на дневној соби, тераса која гледа на двориште, други спрат, све плус до плусева. Јесте да нам фали још једна соба и стан би онда био идеалан. Овако је скоро идеалан. Све нам је близу и иако смо у центру, не чује се толико бука и галама са улице. Још увек га реновирамо и прилагођавамо сопственим потребама, али сада могу да кажем да смо се коначно скућили. 

О процесу добијања кредита писала сам овде.

Откако смо одабрали стан па до тренутка кад смо ушли у њега требало нам је више од четири месеца. Три месеца смо чекали кредит, а месец и по дана смо га сређивали. Можда је то била грешка. Кад бих могла да вратим време, урадили бисмо то другачије. Кречење је стварно било неопходно, али реновирање купатила није. Требало је то да оставимо за касније. Прво је требало да уђемо у стан, лепо да га осетимо и доживимо као свој, да видимо шта нам не одговара и шта бисмо променили, па тек онда да се одлучимо за неку промену. И не бисмо се у старту додатно задужили. Али ми смо желели да уђемо у „нов“ стан, сређен и зато смо одмах кренули у акцију. Грешка је та што смо наврат-нанос одабрали мајсторе и нисмо знали које све захтеве да им поставимо па су они то офрље отаљали и добили смо једно збуџено купатило са новим плочицама. Циркус. Безвезе. Трудим се да се не нервирам због тога. И није толико важно. Проблем је био док су радови били у току, морала сам да путујем на посао из другог града, мајстори су у стану сами радили шта су хтели, па сам била растрзана на више страна, али важно је да је сад то готово. Када су мајстори коначно изашли, остало нам је сређивање, брисање, рибање, намештање ствари и коначно усељење. Тек сада, скоро три месеца од куповине, могу мало да предахнем и запишем своје утиске, али то је ваљда увек тако кад се селиш. Срећа је једино то што смо се коначно преселили у свој стан, што смо сада ми власници једне некретнине и што коначно можемо да улажемо у нешто своје. Без обзира колико је времена за то било потребно, и свега осталог, могу да кажем да сам задовољна како смо прошли и да сваки дан понављам себи да је ово наш стан и да одавде не морамо да се селимо никад више, надам се. Једино у неки већи, једног дана.