Још један хлеб са Хиландара

Много се комешања направило и доста се прашине дигло откако се појавио хлеб са Хиландара, или можда боље рећи колач, што је по саставу, облику и начину прављења ближе. Раније за тај колач нисам ни чула, а скоро сам на Интернету пронашла форуме о томе који датирају и до 15-ак година уназад.  Различита мишљења су ту изнета, али у највећем броју су негативна. Чак се и Православна црква огласила у вези с тим и препоручила верницима да се никако не прихватају тог “задатка”, јер не само да је у питању сујеверје и злоупотреба хиландарског имена, већ је и сам колач, по начину справљења, опасан по здравље оних који га користе.

 Када ми је пре 2-3 месеца колегиница донела тесто за прављење Хиландарског хлеба, била сам и збуњена и изненађена и необавештена о свему томе, али сам након добијених информација о овом хлебу била врло задовољна што сам га добила, односно што се моја драга колегиница сетила баш мене. У упутству за прављење, тј. у рецепту стоји да се тај хлеб не тражи већ сам долази до тебе и доноси срећу теби и твојој породици. Онда су се огласиле и друге колегинице које су већ прошле кроз све то потврђујући да је то тачно и да им се након тога десило нешто заиста лепо. Да ли то заиста има везе с тим, ја не знам, или се можда само све лепо поклопило. Колико човек треба да буде наиван па да поверује да му неки хлеб може донети срећу, или негативан, песимиста и партибрејкер па да у старту све одбаци као празноверицу, намештаљку и лаж?

Мени је све то прошло кроз главу, али сам тада одлучила да о томе не размишљам. Лепо сам урадила шта се од мене тражило, сваког дана сам посвећивала по мало времена том хлебу, на крају га поделила на четири дела и од једног испекла хлеб. Иако се сам хлеб прави на врло специфичан начин где се један дан додаје млеко, други брашно, трећи шећер, и све то недељу дана стоји, питала сам се колико је то заиста јестиво и да ли може да се поквари. Када сам га на крају целог процеса испекла, колач је испао врло укусан и појели смо га целог готово истог дана. Преостала три дела сам разделила пријатељицама и њима пожелела да им све испадне добро.

Касније се у мом окружењу повела прича о том хлебу, како је све то велика глупост и како тај хлеб свакако не потиче са Хиландара, и тако даље, и тако редом, пожелела сам да испричам како је све то утицало на мене. Мислим да су људи негде превидели поенту целе приче, да није ни битно да ли тај хлеб потиче из манастира или не, вероватно да не, јер тамо се изузетно пости, да вероватно нема везе са религијом и да то не треба тако схватати. Цела прича делује помало секташки, али нема оног злослутног ако се прекине низ, десиће се ово или оно и то ми се свиђа. Ко хоће, нека прихвати, ко неће, не мора. Да ли заиста има везе са срећом? Не знам, можда. Десило се и мени нешто лепо након тога, али да ли то има везе с тим, можда, ако желим да верујем у то. Сваки добар догађај може да се исценира као срећан и да буде схваћен као награда за оно што смо урадили. 

Уопште нисам у ову причу улазила с том намером. Мени је било јако драго и ласкаво, морам признати, да се мене неко сетио и пожелео ми на овај начин срећу. Све ме је то подсећало на неку забавну детињасту игру коју сам озбиљно прихватила. Мислим да не треба размишљати о неким религиозним конотацијама, хуљењу и злоупотреби овога или онога. Прихватите колач као доказ пријатељства ако вам се чини то исправним. Ако не, слободно можете рећи:“Нека, хвала“.