Предивни Панетоне

Још увек инспирасана Италијом пишем о колачу који ме је одушевио и очаравао моје непце скоро сваки дан који смо провели тамо. Нисам могла да верујем да ми се један такав колач, у ствари слатки хлеб, толико свиђа. Ја волим кремасте, чоколадне колаче, ово је нешто сасвим супротно томе. Његов мирис је предиван, омамљујући, укус чаробан. Нисам могла да дефинишем одмах шта ми се толико свиђа код њега све док нисам дошла кући и одлучила сама да га спремим.

Један смо као поклон донели кући мојим родитељима. Кад га је моја мама пробала, рекла је да је доста подсећа на неки стари колач који се зове Комисброт. Никад чула. Нашла сам на интернету рецепте и за тај колач, али то није то. Ово је хлеб, слатки, ваздушасти хлеб који се обавезно пече у уском калупу са уздигнутим ивицана да добије тај префињени, високи изглед. Не може да се пече у куглофу, што сам пробала, јер не може лепо да нарасте као у обичном калупу.

Рецепата има на хиљаде, и оригиналних и оних других. Нисам могла да се одлучим који да изаберем па сам прочитала неколико десетина истих и ушла у његову суштину. Схватила сам да се меси као хлеб, само доста ређе, да су потребна и јаја и маслац, а најбитније је суво или кандирано воће. Оно што се посебно истиче у неким рецептима је нарендана кора лимуна и поморанџе, као и ванилин шећер. У томе се, у ствари, и крије тајна тог заводљивог укуса. Када се сви ти састојци лепо сједине и испеку, чак и у кућној, мојој радиности то испадне скоро па исто као и онај прави Панетоне. Да не поверујеш. Та слатка нота поморанџе и ванилин шећера и даље ме прати и очигледно инспирише.

Да се вратим на оригинални Панетоне. Мени се највише допао онај без икаквог сувог воћа, празан, али зато невероватно мекан и ваздушаст. Зове се Пандоро и он је дуго предмет мојих маштања, ммммм...

Од маме сам научила да сваки рецепт прилагодим себи, да се не држим стриктно састојака који су прописани, већ да убацим мало овога, мало онога, како мислим да треба. Једноставно пробаш па шта му бог да. Тако и сада. Искомбиновала сам састојке и њихову меру из неколико рецепата и направила варијанту која је сасвим укусна. Ње ћу се придржавати све док не пронађем онај прави, милански рецепт за овај колач, са свим тајнама великих мајстора, а онда ћу радити по тим упутима.

Моја верзија изгледа овако:

500 г брашна

200 г маслаца

120 г шећера

¼ квасца

1 дл млека

5 јаја (целих)

1 ванилин шећер

Нарендане коре једног лимуна и поморанџе

1 кашика меда

100 г сувог грожђа

100 г бруснице (или било ког другог сувог или кандираног воћа)

1 дл рума

Ораси по жељи

Ппипрема је врло једноставна. У једну већу посуду ставити маслац да омекша на собној температури. Умешати га затим са шећером и додати ванилин шећер. Затим додавати једно по једно јаје и мутити све то варјачом. Миксер нисам користила.

Растопити квасац у  1 дл млека и додати кашичицу шећера и брашна. Ставити га на неко топло место да надође.

У умућени маслац додавати постепено брашно и мешати док се не сједини. Сипати затим надошли квасац и мешати док маса не постане житка и мекана, мало гушћа него за палачинке. Треба да се премеси, али ја га нисам вадила из ванглице, већ сам га увек мешала варјачом, једноставно је сувише лепљиво. Додати нарендане коре лимуна и наранџе и кашику меда. Све лепо сјединити, покрити крпом и оставити на топлом да нарасте.

Након сат времена премешати и додати суво грожђе и бруснице натопљене румом. Оставити још пола сата да нарасте, а затим ставити у калуп и пећи на 220 степени првих 15 минута, па смањити на 180 и пећи још пола сата. Треба лепо да се истишти јер је дебео и може да остане гњецав.

То је цела мудрост. Није тешко, треба само имати времена за њега и лепо га испећи. О укусу не морам више да причам, пробајте.

Пријатно!

Dodatno zdravstveno osiguranje

Drage mame,

Ukoliko ste vlasnice Intesa Hit tekućeg računa u banci Intesa, možete dobiti određenu novčanu naknadu za bilo koju vrstu hirurške intervencije ili neke, ne daj bože, teške bolesti. Ako ste se porodile carskim rezom, možete podneti zahtev u Delta Generali osiguravajućem društvu da vam za to u novčanom iznosu nadoknade štetu. Uslov je da Intesa Hit račun imate bar 6 meseci pre operacije.

Da biste dobile novac, morate podneti zahtev u Delta Generali osiguravajućem društvu i uz zahtev priložiti sledeće:

·         Fotokopiju lične karte

·        Fotokopije otpusnih lista za vas i za bebu

·        Fotokopiju Intesa Hit kartice

Podatke obrađuju veoma brzo i već posle desetak dana na račun vam uplaćuju novac. Iznos mislim da varira od vrste hirurške intervencije, ali uopšte nije zanemarljiv.

Ja sam ovu informaciju dobila na ulici, u slučajnom susretu sa drugaricom i jako sam joj zahvalna na tome. Trebalo bi o tome više da se priča i zato sa vama delim ovu informaciju. Nadam se da će vam koristiti.

Takođe, više možete da se informišete i na sledećem linku koji sam tek kasnije pronašla:

 http://www.generali.rs/active/sr-latin/home/odnosi_sa_klijentima/formulari_za_prijavu_stete/intesa_hit_formulari.html

Sve najbolje vam želim!

Поход на Венецију

О Венецији и Италији сам доста гледала на телевизији, али никада нисам помислила да ћу некада тамо отићи. Није на крај света, далеко од тога, али једноставно никад нисам размишљала у том правцу. Зато ми је цело ово путовање јако необично јер није било предмет мојих маштања.

Када смо ипак отишли у Италију и то тако близу Венеције, било би глупо не посетити је. Муж ми је обећао да ће ме водити тамо и то је био главни концепт нашег путовања. Међутим, када смо стигли, требало нам је неколико дана да се мало одморимо и опустимо са пријатељима. Затим је дошао викенд, а ми смо за викенд желели да идемо у природу. Наши рођаци су желели да нас одведу ван града и покажу нам неке знаменитости. Са доласком понедељка дошла је и прехлада наше ћерке која се претворила у озбиљну температуру и кашаљ. То је трајало неколико дана тако да смо, наравно, одлазак у Венецију морали да одложимо. Оног дана када се дочекивала Нова година није било возова у току поподнева, па смо опет остали код куће. И тако је стигао дан за повратак кући. Била сам јако тужна што ипак нисмо успели да видимо ништа друго осим Скиа, а толико дуго смо били тамо. Била сам баш незадовољна и помало љута, мада није било разлога за то. Доћи ћемо поново па ћемо онда ићи у Венецију, и у Верону ако желим. А желим да видим све.

Ипак, десило се нешто неочекивано. У агенцији су нас пермутовали за повратак и морали смо пут да одложимо за три дана. Колико туге толико и радости. Није ми баш било право, јер већ смо дуго били у гостима и ужелела сам се своје бебе. С друге стране, у томе сам видела нашу шансу да ипак одемо у Венецију. И тако је и било. Спаковали смо се претпоследњи дан и упутили у авантуру.

Било је божанствено. На самом исласку са станице сусрећете се са нечим тако велелепним и грандиозним да стварно застаје дах. Не знате где ћете прво погледати. Поред многобројних туриста, међу којима највише има Јапанаца, можете видети много тога. Уске улице између старих зграда, безброј продавница сувенира, канале са гондолама и разним чамцима, мостове,... После неког времена свe вам постане исто. У почетку смо се утркивали са Јапанцима и Британцима ко ће више да се слика, јер они обожавају да се фотографишу и само шкљоцају, али после два сата обиласка града већ ми је било довољно тога. Препустила сам се разгледању града и уживању у боравку на том необичном тлу. Трг Светог Марка је једноставно прелеп. 

И поред огромне гужве можете да доживите тако лично и јединствено искуство да се налазите на врло значајном месту које је настало на невероватан начин и све што је ту стварано, сачувано је до данашњег дана и уздигнуто на највећи ниво вредности. Можда је то само мој утисак, али осећала сам се посебно док смо били тамо.

Ако бих дозволила себи пластично да опишем Венецију, не бих могла да се отмем утиску да је она, поред свег значаја и лепоте коју има, ипак недвосмислено буђава, што је потпуно разумљиво. То је град на води, наравно да ће фасада позеленети и бити мемљива. Добро је што смо је посетили зими јер лети је невероватно спарно и загушљиво, тако кажу. У том граду живе људи који су невидљиви иза високих жалузина и замандаљених врата. Верујем да им се сав тај свет који свакодневно долази у њихов град смучио, али то је цена славе, зар не? Окачен веш који виси са њихових прозора и тераса показује да ту ипак има неког иако је помало тешко замислити их. То су две ствари које су ми стално и одвлачиле и привлачиле пажњу. Трећа су црнци, којих опет и овде превише има. Натоварени неким јефтиним ташнама саплићу сав тај свет који је дошао нешто лепо да види, као да је неко сад пошао без ташне па ће баш од њих да је купи. Стварно кваре утисак. И ко их је уопште пустио да препродају ту, да ли уопште имају дозволу за то? Поред оне огромне гужве и они се гурају и уносе у лице нудећи вам своју јефтину, можда крадену робу, одмеравајући вас на сваком кораку. Грозно.

Пошто смо у Венецију стигли тек нешто пре 15 часова, остали смо скоро до 19.  Обишли смо и оне улице које не привлаче туристе и у једном тренутку смо били потпуно сами у једном делу града. Највише ми се допало пристаниште. Тек тада сам први пут помислила да се ми у ствари налазимо на мору, усред зиме кад му време није, и то ми је било врло егзотично. Преко пута нас светлело је острво са још лепшим зградама и здањима, радознали туристи су ускакивали у бродове и упуштали се у водени обилазак града, а ми смо лагано шетали пристаништем, задовољни нашим доласком и обиласком овог места, можда и највеће туристичке атракције на свету или бар у Европи. Када падне мрак и упале се ноћна светла, Венеција се претвара у фешту, један обичан вашар где на тезгама можеш да купиш све, од бижутерије, преко мурано стакла (предивног, очи су ми остале на њему) до гардеробе, јела и пића. Клац-клац, стигосмо тако и до места доласка, сада већ повратка, па назад возом до Вићенце и до Скиа, задовољни нашом авантуром.

SCHIO – Нова година у Италији

Хм...хм..хм... Сасвим изненада отпутовали смо у Италију на дочек. Да не поверујеш. Добро, није то био класичан дочек, ишли смо код рођака и остали скоро две недеље, али важно је да смо за католички Божић и Нову годину били у иностранству први пут. Није лоше.

Мој муж је хтео да ме изненади новогодишњим путовањем и успео је у томе. Заиста се нисам надала. После летовања у Грчкој у тако кратком временском периоду опет ићи ван границе није за нас уобичајено, али није ни немогуће. Лепо смо се провели, уживали, наспавали се, одморили, скитали, посетили Венецију (вау, што би рекла моја ћерка), дружили се с драгим људима, Италијане виђали само у пролазу, али боже мој, има дана за мегдана, и живи и здрави се вратили кући по највећем могућем снегу и леду на минус 10. Добро, нисмо ишли пешке, опет смо се комодирали у аутобусу без иједног слободног седишта да се мало испружим док ми ћерка спава испружена преко целог мог седишта, али важно је да смо стигли читави. То увек кажем. Додуше, седење на пола дупета целих 10  сати оставило је трага што ниједна масажа не може да среди.

Путовали смо опет без бебе, наравно. Ко би водио бебу, сад мало већу, али опет бебу, на тако дугачак пут аутобусом? Нисмо се усудили, надам се да ће нам опростити кад буде сазнао да смо се двапут шврћкали без њега. Аутобусом до Вићенце путује се целих 14 сати. Луки Турс из Краљева је агенција са којом смо ишли и потпуно смо задовољни. Повратна карта за једну особу 110 евра, у једном смеру 60, за децу од 2 до 10 година 50% попуста. Вожња је била удобна и пријатна колико су прилике то дозвољавале. Што је до њих, они су то урадили. Возачи су поуздани и љубазни, у аутобусу можете да добијете кафу или чак неко пићенце, праве се дуже паузе, што неком одговара да се мало протегне, али сатница се поштује. До тамо пут и није био тако тежак. Није било гужве, нека места су била слободна па сам могла да се преместим и пустим моју девојчицу да мирно спава на мом седишту.  Гужве на граници су биле увек у супротном смеру. Мало нас је ишло у то време ван земље, већина се враћала кући за новогодишње празнике, тако да нисмо много чекали на граници. И тако клац клац стигосмо у Вићенцу око пола 9 ујутро видно уморни и ненаспавани, али срећни што смо стигли у једну тако културну и лепу земљу са дугачком историјом. Била сам баш срећна.

Од Вићенце до Скиа има око 25 км. Скио је мали град на североистоку Италије у подножју планинског ланца, врло близу Вероне, Венеције и Вићенце. Искрено, никад нисам чула за то место док нисам упознала свог мужа, али кад кажем мали град, то треба схватити с резервом.
Већи је од већине наших великих градова, има преко 50 000 становника, прелепу архитектуру, предивну цркву у центру града којом сам одушевљена, модеран део града са бутицима и продавницама, као и онај стари део са уским улицама и вилама које датирају из 17. века. Пошто је у подножју планина, краси га и диван оштар и хладан ваздух, планински, чист и мирисан. 

Такође има доста зелених површина, паркова, стаза за бициклисте, парк за псе! Италијани су велики залуђеници кућним љубимцима, ако смем тако да се изразим. Обожавају псе. Прави су фанатици и скоро у сваком стану имате по једног кера. Стално ћете видети неког пса на повоцу разних раса, боја, длака и лавежа. И у нашем стану је био један, мада ми нисмо Италијани, али можемо да се правимо да јесмо кад ту живимо, зар не? Наш је неки мешанац пит була и још нечега, не разумем се баш, већ сам заборавила, зове се Танго и много је сладак. Све нас је излизао. Мало смо га уплашили у почетку, није нас очекивао, заузели смо му територију, али после се и он навикао. Мали је, још је беба, има тек годину дана. Али опасно лаје!

Италијани су изузетно културни и фини људи. С обзиром на то да нисам упознала ниједног, то је све што могу да кажем о њима. На улици и у маркетима су љубазни, насмејани... Имају правила која се поштују, знају за ред и види се да су на културној лествици ипак далеко од нас. Нисам светски путник, али пошто смо скоро били у још једној чланици ЕУ, дозвољавам себи да направим једно поређење. Рецимо, Грчка је неуредна и прљава земља. Ја се нећу уносити у неку дубиозу, већ се базирам само на ономе што око види, а то је то. Италијани су уредни, педантни, чисти. Рециклирају! Врло битно. Грци су ко ми, много им више личимо него они нама. 

Друго, Италијани не глуваре по цео дан као ми. Они људи стварно раде, или бар у време рада не блеје по кафанама. За време рада кафане су празне! То је оно што ми је привукло пажњу док смо били у граду рецимо око 12 часова. Помислила сам:“Боже, шта фали овој слици?“ А онда сам схватила да су столови у баштама празни, што код нас не може да се деси никад. Једино ако је неки кијамет или полицијски час, на пример.

Треће, они имају очувану историју. Да будем мало блажа према нама, ми за то и нисмо толико криви. Ко нам је крив кад смо на подручју згодном за освајање и ратовање па свако кад дође нето нам сруши, бомбардује или преотме. Италијани немају с тим проблема. Оно што је изграђено у 17. веку има да изгледа тако и у 25. јер они воде рачуна о свом наслеђу. Фасаде остају исте, од општине се добија новчана надокнада за рестаурацију и обнову старих кућа. Не можеш ти да дођеш и прекречиш кућу у зелено, на пример, ако то одскаче од целокупног изгледа града. За то се плаћа казна. Све мора да се усклади и да не одудара од околине. 

Другим речима, мора да буде лепо. А о томе неко води рачуна. Да не кажем није као код нас. Код њих је све очувано, било да је природа или нешто друго. Они воде рачуна о својим стварима. Ми кажемо да имамо најлепшу природу, што је можда и тачно, али о њој нико не води рачуна. Тамо је све на свом месту. Људи воле своју земљу и према њој се културно понашају.

Вожња у Италији је релативно лака. Готово да нема семафора, све су кружни токови и колико сам могла да приметим, сви се добро сналазе с тим. Код њих је и саобраћај на вишој лествици него код нас.

Оно што ми је највише засметало тамо су црнци. Има их превише. Бићу слободна да кажем да им тамо није место, као што им није место нигде у Европи. Није природно да буду ту. А невероватни су били и кад је почео да пада снег, радовали су се као деца. Италијани имају ту поражавајућу политику којом уништавају своје вредности и можда их ускоро неће ни бити. И у Италији влада бела куга, и њихове школе се затварају као и наше, а у некима има више странаца него локалног становништва. Не желим да звучим као моја баба, али сада је ушло у моду то да се шетају кучићи више него деца, и они прате тај западњачки модус да је најважније посветити се себи, путовањима, дружењу, каријери и то је оно што их суштински уништава. А имигранти само задовољно трљају руке.

Све у свему, мислим да се сада у Италији не живи ништа боље него код нас. Доста се ради, мање зарађује, а вреена за нешто друго човек и да нема. Када увече дођу кући с посла, имају времена да вечерају и заспе поред тв-а. Живе за викенде и годишње одморе када отпутује негде па после целе године причају само о томе. То је оно што сам сазнала о њима. У томе уживају, јер и да тога нема, били би као биљке. Ни код нас није боља ситуација, мада код нас има већи број незапослених који седе код куће и немају ни где да оду. Цврц. Опет су Талијани у бољој ситуацији.

Овим постом желела сам да опишем своје утиске из Италије. Било нам је лепо, видели смо нешто ново, упознали једну лепу земљу са дивном и очуваном природом и културом. Жао ми је што можда нисмо имали контакт с неким правим Италијанима и да смо водили конверзацију на италијанском, који не знамо иначе, па да више причам о њима. Овако, то је све, народе!