Не знам о чему сам маштала кад сам била мала. Чини ми се, како се сећам, да сам волела да прво да будем
учитељица, па шнајдерка, јер је наша комшиница била шнајдерка па сам често
одлазила код ње и гледала је како шије. Играла бих се крпицама које су јој остајале
од кројења и после бисмо од тога правиле хаљине за моје луткице. То је било
забавно. Хаљине и сукње које је она шила заиста су биле прелепе и и волела сам
себе да замишљам за машином док правим себи гардеробу. Али брзо ме је та мисао
оставила. Убрзо сам почела да слушам рок музику, сувише гласну и јаку, и почела
сам себе да замишљам као рок звезду. То ме је најдуже држало. Велика ми је жеља
била да знам да певам и да растурам на сцени. Толико ме је то заокупљивало да
сам потпуно попустила у школи јер сам једно време само слушала музику и уживала
у својој „слави“ на позорници.
Касније, у средњој школи, била сам јако мршава, а висока, па сам
пожелела да будем манекенка. У то време манекенке су доживљавале свој први
процват, постале су славне као филмске звезде. Тада су се појавиле Синди
Крафорд, Наоми Кемпбел, Клаудија Шифер и остале и тада је стварно било баш „ин“
бити манекенка. Нисам знала ништа о том послу, сем онога што сам виђала на
телевизији, а то је да су страшно згодне и мршаве, што ме је одушевљавало, да
сви гледају у њих, да су славне, богате
и путују свуда по свету. Хвала богу што је све то остало само у мојој глави јер
ко зна где бих тада завршила да сам нешто слично покушала. С тим у вези, сада
знам да њихов живот нимало није сладак, да је цена њихове славе сувише висока и
да, вероватно, никада не бих хтела да је платим. Такође сам свесна и тога
колико су девојке у тим годинама у ствари несигурне и колико им је потребна
потврда да лепо изгледају да су спремне на многе неразумне потезе да би је
добиле.
Сада, неких двадесетак година након тога, маштам о томе да будем
домаћица. Заправо, мислим да је то најбоље занимање. За њега нису потребне
школе и не би требало много труда за то, али бити само домаћица у ово време је
јако тешко. Раније се подразумевало да су жене домаћице. Након удаје, било коју
школу да су завршиле, или не, посао домаћице им је био загарантован. Њихови
мужеви били су задужени за те „мушке“ ствари, одлазили су на посао и сваког
првог у месецу доносили плату кући, својој жени, која би касније тим парама
располагала у добробит своје породице.
Мужеви су плаћали рачуне и остале дажбине, а њихове супруге (мајке, жене,
домаћице) радиле су „лакше“, кућне послове и бринуле се о деци. Жене су се
временом бориле за своја права и добиле их. Сада и оне иду на посао и зарађују,
само што су им кућни послови остали као приде. Неки мужеви помажу својим
супругама, неки мање, а неки уопште не, али су захтеви остали исти. Ручак мора бити
готов, кошуље опране, кућа сређена. На крају дана, жена од умора пада
наглавачке у кревет и остаје у тој пози до јутра јер је преуморна да се окрене.
Ујутру,када сат зазвони, све почиње испочетка. Одвођење деце у вртић, трк на
посао, осамочасовно радно време, на пример, враћање истом путањом, вртић, кућа,
пресвлачење, ручак, активности с децом, спремање за кревет и, коначно, одмор.
Ту је и супруг, наравно, који узима део свог колача, али тај део никада не може
бити довољно велики да би жена могла да се довољно опусти и ослони на неког
другог осим на себе.
Искрено, највише бих волела кад би мој муж имао добро плаћен посао и
радио за обоје, а ја остајала код куће и бавила се свиме осталим. Ништа ми не
би било тешко. Имала бих све време на располагању онако како ја желим. Не би
било журбе, јурњаве, трке, вриске, цимања, плакања и осталих незгодација које
се свакодневно дешавају. Да се разумемо, ништа од овога ми ни сада није тешко,
сав свој посао радим са задовољством јер га радим за своју породицу, али опет је
превише обавеза за један кратак дан. Једноставно, кад ти остане увече маааало
слободног времена, немаш снаге да га искористиш, већ неминовно заспиш.
Можда би било другачије када бих имала неки посао од куће, или
другачије радно време, али за сада мислим да су жене боље пролазиле када су
биле само супруге. Није важно како су оне тад користиле то своје време, али
знам да бих га ја с радошћу пригрлила и уживала. Кућне послове бих свакако
завршавала опуштеније, мирније, са задовољством, а преостало време не бих
трошила на испијања кафа са пријатељицама, него само на себе. То је оно за чим
патим и шта ми недостаје, да опустим мозак на тренутак и будем мало сама са
собом. Да ли бих читала нешто или решавала укрштене речи, небитно је. То време
би било само моје и знала бих како да га ценим.
