Новогодишња еуфорија

Како сам старија, моје интересовање за новогодишње празнике све више опада, као и узбуђење и ишчекивање истих. Приметила сам да ни своје рођендане више не региструјем, бар не са оним жаром као раније. Само прокоментаришем: „А-ха, данас је тај дан. Могла бих да направим торту, деца ће се радовати!“ И то је то.

Све је то, ваљда, нормално. Старији смо, имамо толико година иза себе да схватамо да су то дани као и сви други и да не треба правити велику фешту око тога. Наравно да се кићење јелке подразумева, као и поклони, честитке које се више не шаљу, а некад су ми предетављале велику радост док сам их са мамом писала и слала рођацима и пријатељима. Неки обичаји треба да се поштују и чувају, док бих неке хтела једноставно да преспавам.

Ни ове године нећемо ићи на дочек иако смо планирали. То не би био дочек у неком ресторану, уз музику, јеће и пиће и уз обавезну шљокицаву тоалету и фризуру. Хтели смо да идемо на неко планинарење које је обухватало и дочек Нове године, али више боравак у природи, шетње, преко потребан одмор за тело и душу. Нажалост, сва места за ту туру су попуњена, касно смо на ту понуду наишли и опет нам преостаје само да седимо код куће. Искрено, мени се тај сценарио и свиђа јер сам ја кућни тип. Не волим ватромете, петарде ме излуђују, гужва, невероватна срећа пијаних и еуфоричних људи ми је претерана. Сва бих то да мимоиђем и избегнем. Не желим да се мотам више по клубовима и дискотекама, нисам тинејџерка. Волела бих да одем негде, али где нема толико људи и да из даљине, са врха неке планине гледамо ка хоризонту како се тамо негде нешто сјаји и где се у дну тога налазе неки људи који се радују доласку нечег тако обичног и већ виђеног.

Сва та новогодишња куповина, трошење пара на поклоне, спремање велике количине хране која ће нам само касније представљати проблем по мом мишљењу треба да се избегне. Уместо што чекамо празнике да се веселимо и обрадујемо друге, можемо то урадити и знатно раније. Зашто да чекамо нечији рођендан да бисмо му купили скупоцени поклон? Зашто чекати Нову годину да бисмо децу обрадовали пакетићима. Кад год нам се укаже прилика, требало би чинити нешто лепо за друге. Моја деца су почетком новембра пожелела да оките јелку и ја сам им дозволила. Одмах смо је распаковали, саставили, извадила сам им украсе и дозволила да је само оките. Вртели су се око ње цео дан, стављали украсе, скидали их, премештали, а на крају смо ставили и лампионе које су шкљоцали цело вече и мењали им брзину светлуцања. Једно обично вече може да буде узбудљиво и весело када се проведе са пријатељима.

Нова година је одавно превазиђена. Томе могу да се радују још само деца, што је разумљиво, и њима треба посветити сву пажњу током ових празника. Деда Мраз је неко ко их воли и ко мисли на њих. Он жели да их награди што су током целе године били добри и да их обрадује лепим поклонима. То су обичаји које треба сачувати (иако нису српски, не треба ситничарити).

Само да знате, Мађари су велики лопови

Немам обичај да се информишем о некој земљи пре путовања, али овога пута сам то урадила. Бојала сам се да кад одем у Будимпешту не пропустим да видим нешто значајно па да се после кајем због тога, као што је раније био случај.  Претражила сам по сајтовима шта се нуди од информација и личних доживљаја и била задовољна оним што сам прочитала. Све је лепо, Будимпешта је прелеп град, има свашта да се види, да се поједе, попије, да се купе сувенири, кобасице и сиреви, Ваци улица је сјајна и сва у шљокицама, и да не набрајам више. Наоружана свим овим информацијама спремно сам кренула у још једну авантуру сигурна да идем један корак испред времена, све док нисам крочила у њихову буђаву земљу.

Када помислите да идете у Европску унију, вероватно не размишљате о томе да може нешто баш ружно да вам се деси. Посебно кад је Мађарска у питању. Допадала ми се њихова политика, свиђа ми се што су тако строги по питању имиграната и што чувају своју културу. Будимпешта заиста јесте прелеп град, има доста знаменитости, тргова, мостова, све је монументално да ти застане дах, посебно за неког ко не путује толико често ван своје земље. 

 

Ни храна ноје лоша, посебно њихов гулаш (који, истини за вољу, ни ја не спремам ништа лошије), као и торте, колачи, мада нисам много испробавала. Што се хране тиче, увек се трудим да будем скромна.

Разлог због кога сам посебно љута на Мађаре је што су неовејани лопови!!! То нисам нигде прочитала, ни на једном сајту. Свуда су биле доступне информације да за један евро можеш да добијеш око 300 форинти и да новац можеш да замениш било где. Оно што нигде нисам прочитала је да они званично (и легално!) у свакој мењачници узимају провизију од 10%!!! Такође, нигде курс није исти, као код нас, бар уједначен, него у једној је 240, у другој 245 форинти, а на трећем месту 295 форинти. Кад вам одбију провизију од 10% за 10 евра никад не можете да добијете ни приближно 3000 форинти. Апсурдно је то да су Мађари у Европској унији и да је у ствари званична валута евро, али скоро нигде у продавницама не можете да плаћате у еврима, само у форинтама. Ако вам случајно дозволе да платите у еврима, кусур вам враћају у форинтама, а то може да буде колико они хоће, јер рачунају курс по сопственом нахођењу. Са Мађарима треба бити веома вешт јер су превејани лопови и у првом сусрету са њима не знате шта може да вас снађе. Након неколико непријатности схватите с ким имате посла и онда није тешко изборити се с њима, али ја у првом тренутку нисам имала појма какви су то људи.

Нас сви пљују и псују, причају о нама све најгоре, али ми смо за њих богови. Ниједан странац неће из наше земље отићи покраден и незадовољан. Гостопримљиви смо и љубазни, посебно према странцима, а поред тога и не крадемо. Можда ћемо се око странаца потрудити мало више јер ћемо очекивати већи бакшиш, али код нас су бар цене фиксне и нећемо урачунати седење у кафићу у цену. У мењачницама је скоро свуда исти курс, а провизија се не рачуна. Чуј, провизија! Какав безобразлук!

Друго, врло су нељубазни, бескрупулозни и безобразни. Ако кренете у неку расправу са њима, праве се мутави, као не знају енглески и све мељу на оном њиховом одвратном језику који нема везе ни са једним другим и на крају се окрену и оду. Ако уђете у њихов локал, неће вас одмах услужити, посебно ако сте Срби, и по погледу и понашању схватићете да вас сматрају људима другог или трећег реда.

О Мађарима након овог путовања мислим све најгоре. Поред тога што су лопови и преваранти, аљкави су и немарни, улице су им прљаве, а по ресторанима и хотелима знају да послуже и буђав хлеб. Неуслужни су, негостопримљиви, туристе не цене за људе, гледају само како на превару да им узму новац.

Кажу за Мађаре да воде порекло ох Хуна и куну се у Атилу Бича Божјег као у свог претка и родоначелника. Римљани су им оставили нешто од своје културе, али највише треба да захвале Аустријанцима на архитектури и колко-толко на култури, јер без њих би они били само обични Цигани који су се из Азије довукли на ове пределе и са собом донели  своју освајачку политику.

Мађарску ћу убудуће заобилазити у широком луку, а можда ћу само проћи кроз њу на путу до Немачке или неке друге цивилизоване земље. Грци су за њих цареви, а Италијанима нису ни до колена.

РОЂЕНДАНСКИ МЕНИ

Салата од макарона и туњевине

 

500 г шарених макарона (могу и обичне)

1 конзерва туњевине (комади, не комадићи)

1 конзерва црвеног пасуља

200 г кукуруза шећерца

250 г мајонеза

1 кашичица соли

Макароне и шећерац скувати, охладити, помешати са осталим састојцима и служити. Једноставно, али укусно.

 

Торта од пишкота и јагода

2 кутије пишкота

450 г павлаке

300 г шлага

300 г млека

100 г шећера (можда би требало и више, али ја га стављам што мање)

500 г свежег воћа (најбоље су вишње, па јагоде, а могу и брескве, кајсије,...)

Сок ок јагода или вишања за пишкоте

Поређати пишкоте на плех па их прелити поменутим соком. Павлаку умутити са шећером па пола ставити преко првог реда пишкота, а пола оставити за други. Шлаг умутити са млеком па трећину ставити преко фила од павлаке. Затим поређати воће. Све то поновити још једном. Торту на крају премазати шлагом. Оставити преко ноћи да одстоји.

Цезар салата

Главица зелене салате

Три парадајза

200 г печурака

300 г пилећег белог меса

200 г сланине

Крутони

Мајонез, павлака, маслиново уље

Салату лепо опрати и поређати је на тањир. Испећи бело месо, две до три шницле, затим их исећи на трачице и поређати преко салате. Насецкати парадајз ситно и додати у салату. Сланиницу пропржити, а у тој масноћи пропржити и коцкице старог хлеба. Као новитет продинстала сам и неколико печурака и додала у салату. Све помешати, прелити дресингом од маслиновог уља, мајонеза и павлаке и служити.

40 лета, о, да

Чији је ово рођендан и колико година слављеник пуни? Да је уместо ове нуле јединица, онда би можда и била дилема. Могао би неко да пуни 14 година, а не 41, али у овом случају дилеме нема. Неко (а тај неко сам ја) пуни 40 годиница, је, је, је... 

Да ли је са годинама дошла и памет, то не знамо, али се надам да су искуство и свест учинили своје и оставили мало трага у мојој глави и да се грешке које се дешавају, иначе, у младости неће дешавати у старости. Осећам да сам свеснија својих поступака, обазривија у опхођењу са другима, али и слободнија у исказивању сопственог мишљења, па и осећања. Искрено, осећам се много, много боље него кад сам пунила 20.  Физички можда не, јер ипак сам била и млађа, и мршавија, и затегнутија, али психички сам много стабилнија него тада. Кад имате 20, то повлачи са собом и много проблема, несигурности, обавеза, страхова. Све то утиче на психу која је у том периоду јако крхка и нестабилна и ако се препустите својим страховима, све може да оде у неповрат. Хвала богу, тај критични период је успешно превазиђен и сада, када сам дуплирала ову цифру, искрено могу да кажем да живот почиње у 40-ој! Човек овога може да постане свестан у било ком тренутку у животу, важно је да прихвати себе, схвати да живот јесте леп и да га треба живети слободно.

Откако сам добила децу, на своје рођендане сам престала да обраћам пажњу. Било какву. То је за мене постао дан као и сваки други. Чини ми се да за прошли нисам ни торту направила, нити ми је ко честитао, осим мојих најближих. Не користим друштвене мреже па тако нема ни оних подсетника за моје пријатеље да је данас врло значајан дан, тако да тај дан нико није приметио као „важан“. Шалу на страну, заиста је тако. Па и мени се десило скоро да сам заборавила својој врло блиској пријатељици да честитам рођендан и заиста ми је било криво због тога, али након извињења и објашњења зашто се то десило, било ми је за нијансу лакше. Чињеница је да смо преокупирани обавезама и другим важним стварима да бисмо памтили било чије рођендане, па чак и своје. Зато је Фејсбук добар јер вас подсети да не заборавите нечији рођендан, али опет не треба заборавити чињеницу да је то вештачко памћење, па шта је од свега тога истина? Мени је, заправо, олакшање то што у мом случају нема лажних честитки. Ја волим кроз живот да идем инкогнито, смета ми било чија пажња, нисам вешта у узвраћању поздрава, и зато ми је драго што ми не звони стално телефон и не морам никоме да се јављам.

Знам да моји родитељи неће заборавити (јер сам их претходног дана већ подсетила, шта да се ради, ипак су у годинама), као ни мој мужић, а ни моје најбоље другарице. Остали стварно могу слободно да забораве, уопште им не замерам.

Рођендани су опет идеална прилика да се испробају нови укуси. Пошто сам данас слободна, већ сам направила једну симпатичну салату од туњевине, шарених макарона и још нечега, а касније ћу направити Цезар салату. Торта се од синоћ хлади у фрижидеру и спрема за госте, и имамо још пиво и сокиће за децу. То је то, уживанција. Лако је кад ти рођендан пада у лето (које, истини за вољу, почиње сутра) па можете да спремите лагану и укусну храну од свежег воћа и поврћа. Нема грицкалица и газираних сокова, то избегавамо.

Мој рођендански мени можете видети овде.

Кад порастем, бићу...

Не знам о чему сам маштала кад сам била мала. Чини ми се,  како се сећам, да сам волела да прво да будем учитељица, па шнајдерка, јер је наша комшиница била шнајдерка па сам често одлазила код ње и гледала је како шије. Играла бих се крпицама које су јој остајале од кројења и после бисмо од тога правиле хаљине за моје луткице. То је било забавно. Хаљине и сукње које је она шила заиста су биле прелепе и и волела сам себе да замишљам за машином док правим себи гардеробу. Али брзо ме је та мисао оставила. Убрзо сам почела да слушам рок музику, сувише гласну и јаку, и почела сам себе да замишљам као рок звезду. То ме је најдуже држало. Велика ми је жеља била да знам да певам и да растурам на сцени. Толико ме је то заокупљивало да сам потпуно попустила у школи јер сам једно време само слушала музику и уживала у својој „слави“ на позорници.

Касније, у средњој школи, била сам јако мршава, а висока, па сам пожелела да будем манекенка. У то време манекенке су доживљавале свој први процват, постале су славне као филмске звезде. Тада су се појавиле Синди Крафорд, Наоми Кемпбел, Клаудија Шифер и остале и тада је стварно било баш „ин“ бити манекенка. Нисам знала ништа о том послу, сем онога што сам виђала на телевизији, а то је да су страшно згодне и мршаве, што ме је одушевљавало, да сви гледају у њих,  да су славне, богате и путују свуда по свету. Хвала богу што је све то остало само у мојој глави јер ко зна где бих тада завршила да сам нешто слично покушала. С тим у вези, сада знам да њихов живот нимало није сладак, да је цена њихове славе сувише висока и да, вероватно, никада не бих хтела да је платим. Такође сам свесна и тога колико су девојке у тим годинама у ствари несигурне и колико им је потребна потврда да лепо изгледају да су спремне на многе неразумне потезе да би је добиле.

Сада, неких двадесетак година након тога, маштам о томе да будем домаћица. Заправо, мислим да је то најбоље занимање. За њега нису потребне школе и не би требало много труда за то, али бити само домаћица у ово време је јако тешко. Раније се подразумевало да су жене домаћице. Након удаје, било коју школу да су завршиле, или не, посао домаћице им је био загарантован. Њихови мужеви били су задужени за те „мушке“ ствари, одлазили су на посао и сваког првог у месецу доносили плату кући, својој жени, која би касније тим парама располагала у добробит  своје породице. Мужеви су плаћали рачуне и остале дажбине, а њихове супруге (мајке, жене, домаћице) радиле су „лакше“, кућне послове и бринуле се о деци. Жене су се временом бориле за своја права и добиле их. Сада и оне иду на посао и зарађују, само што су им кућни послови остали као приде. Неки мужеви помажу својим супругама, неки мање, а неки уопште не, али су захтеви остали исти. Ручак мора бити готов, кошуље опране, кућа сређена. На крају дана, жена од умора пада наглавачке у кревет и остаје у тој пози до јутра јер је преуморна да се окрене. Ујутру,када сат зазвони, све почиње испочетка. Одвођење деце у вртић, трк на посао, осамочасовно радно време, на пример, враћање истом путањом, вртић, кућа, пресвлачење, ручак, активности с децом, спремање за кревет и, коначно, одмор. Ту је и супруг, наравно, који узима део свог колача, али тај део никада не може бити довољно велики да би жена могла да се довољно опусти и ослони на неког другог осим на себе.

 

Искрено, највише бих волела кад би мој муж имао добро плаћен посао и радио за обоје, а ја остајала код куће и бавила се свиме осталим. Ништа ми не би било тешко. Имала бих све време на располагању онако како ја желим. Не би било журбе, јурњаве, трке, вриске, цимања, плакања и осталих незгодација које се свакодневно дешавају. Да се разумемо, ништа од овога ми ни сада није тешко, сав свој посао радим са задовољством јер га радим за своју породицу, али опет је превише обавеза за један кратак дан. Једноставно, кад ти остане увече маааало слободног времена, немаш снаге да га искористиш, већ неминовно заспиш.

Можда би било другачије када бих имала неки посао од куће, или другачије радно време, али за сада мислим да су жене боље пролазиле када су биле само супруге. Није важно како су оне тад користиле то своје време, али знам да бих га ја с радошћу пригрлила и уживала. Кућне послове бих свакако завршавала опуштеније, мирније, са задовољством, а преостало време не бих трошила на испијања кафа са пријатељицама, него само на себе. То је оно за чим патим и шта ми недостаје, да опустим мозак на тренутак и будем мало сама са собом. Да ли бих читала нешто или решавала укрштене речи, небитно је. То време би било само моје и знала бих како да га ценим.