Стамбени кредит Војвођанске банке

Банка је банка и вероватно су све банке на неки начин исте, нека има једне повољности, друга друге, али након овог искуства после добијања стамбеног кредита тешко да бих неком препоручила услуге Војвођанске банке. Да сад морам поново, не дај боже, да узимам кредит, определила бих се за Сосијете или Кредит Агрикол. Разлог је једноставан, начин пословања је оно што их разликује од других. То су озбиљне банке које имају доста искуства на оваквим пословима, уигран су тим и жеље клијената су на првом месту. Све ово причам из искусава других људи који су прошли кроз исто као и ја, само много брже и без толико нервирања.

Да се разумемо, нервирање и губљење живаца се подразумева, ту вас ниједна банка неће штедети. Друго, свако има другачија искуства и жеље па му баш ове банке које сам навела и нису за неку препоруку, али генерално посматрајући ствари, мислим да је боље определити се за њих него за неку домаћу малу банку која понекад не располаже људством јер је већина на годишњем одмору.

Важно је напоменути и то да кредит треба тражити пре сезоне годишњих одмора, јер ипак су и они људи који иду на море кад је топло, а ја сам захтев за кредит предала 1. јуна, а кредит добила 1. септембра. Па добро, рећи ће неко, није ни то много, али верујте ми, јесте, јер су ме сви убеђивали да ћу кредит добити за месец и по до два, у врх главе, а на крају смо га једва добили и за три. Шта је ту кренуло по злу, то само они знају, а ја сам за то време могла да останем без стана да су га продавци продали неком купцу који се појавио са готовином. Међутим, хвала им, били су ипак савесни и од речи па су остали нама верни, иако их је мучила сумња да ли ћемо ми тај кредит уопште и добити.

Било како било, хтела бих овде да наведем колико је новца потребно за све од дана подношења захтева до краја, када стан постане ваш.

За стамбени кредит од 25000 евра на 240 месеци

ЗА ПОДНОШЕЊЕ ЗАХТЕВА:

-          Административна забрана (узима се од послодавца потврда о висини примања). Ако вам кредит не обраде у року од два месеца, морате узети после тог времена нову.

-          Власнички лист (узима се у катастру, кошта 1200 динара и важи само 15 дана (у ствари важи и шест месеци, али банка га узима у обзир свега 15 дана у току обраде кредита и у случају да се поступак не заврши за то време, морате да вадите други)

ЗА БАНКУ:

-          Подношење захтева за осигурање кредита код Националне корпорације за осигурање кредита у висини од 30 евра (3695 дин.)

-          Процена вредности непокретности у висини од 65 евра (7411 дин.). Проценитељ нас је највише коштао, и пара и живаца. Требало му је месец и по дана само да изађе на терен, што је било средином јула, што је невероватно, а на крају нам је стан проценио на нижу суму од оне коју су продавци тражили па смо за учешће морали да позајмљујемо још новца.

-           Премија осигурања код НКОСК-а у висини од 939 евра (115650 дин.). Та премија се посебно обрачунава у зависности од висине кредита, рока отплате, животног осигурања итд.

-          Након тога иде овера заложне изјаве код јавног бележника у висини од 12500 динара и купопродајног уговора, 23200 динара, и стан је, коначно, бар на папиру, ваш. Има ту још доста посла, али је главно завршено.

-          Трошак правног мишљења 40 евра (4900 динара)

-          Полиса осигурања имовине 3050 динара

-          Трошак обраде кредита у висини од 1% у односу на висину кредита

-          Чини ми се да има још нешто, али никако не могу да се сетим, али рачунајте још око 200 евра додатног трошка.

Као што рекох, можда нисам баш све навела, иако сам записивала, промакло ми је, али на крају је тај износ за добијање кредита био преко 220 000 динара, или око 1800 евра. Ако рачунате и обавезно учешће од 20% у вредности некретнине, да бисте уопште добили кредит, потребно вам је око 10 000 евра у кешу, односно уштеђевине, што је, признаћете, велики износ.

Још нешто врло важно, а то је животно осигурање везано за кредит или ризико осигурање, што значи да се после отплате кредита тај новац вама не враћа. Када сам подносила захтев за кредит, у старту сам то осигурање одбила као непотребно и нисам много о њему ни размишљала. Говорили су ми у банци да је можда боље да узмем неко животно штедно осигурање које се уплаћује месечно, а новац вам се на крају враћа. Касније сам се због тога покајала и хтела сам да узмем то ризико осигурање, али пошто је поступак већ био у току, нисам могла. Зато сам након одобрења кредита самостално поднела захтев у осигуравајућој кући за ризико осигурање и накнадно га доставила банци. Животно штедно се мени није исплатило јер је месечни износ уплате доста већи него што бих ја могла то да приуштим, а опет није везано за кредит. Ризико осигурање се уплаћује једном годишње у износу од 45 евра и штити вас и вашу породицу од нежељених догађаја. У случају да се вама, не дај боже, морам да кажем, нешто лоше деси, ваша деца не морају да отплаћују ваше дугове, већ трошкове кредита покрива управо та осигуравајућа кућа.

КАО ВЛАСНИК СТАНА:

-          Потребна вам је потврда из катастра и општине да немате ништа у власништву да бисте били ослобођени пореза на прву некретнину (што је огромна ставка од око 3000 евра). За то се плаћају неке таксе од око 1000 динара све заједно. (Након добијања кредита више нисам била тако ревносна у бележењу трошкова око додатних папира и шта је све потребно да стан постане мој, зато вадим из малог мозга ове информације.)

-          Укњижба некретнине у износу од 9000 динара

-          Промена пребивалишта у СУП-у за сваког члана домаћинства по 300 динара

Трошкове меница и неке ситне ставке од по 200-300 динара нисам напомињала, мада када сте у процесу добијања кредита, све је важно. Ово су оквирне суме, односно трошкови за кредит од 25000 евра, што значи да су за већи кредит и већи трошкови.

Важно је напоменути да се поред пара овде троше и живци и иако сам ја доста флегматична и не нервирам се много због ствари које не могу да променим, доста сам била нервозна и напета док се цео процес није завршио. Није лако јер никад унапред не знате шта вас још чека, а кад питате у банци када ће нешто бити готово или колико ће још пара да вам треба, нико то са сигурношћу и поуздано не може да вам каже. Зато сам овде посветила мало времена томе и приказала своје искуство из ове области и надам се да ће некоме можда ово користити или му дати бар неку оквирну слику о целом поступку.

Са срећом!

Селидба је предуго трајала

На Травел каналу већ дуже време пратим своју омиљену емисију „Ловци на куће“ (House hunters international). Све ми се свиђа, цела концепција, идеја, начин на који се приступа том задатку проналажења кућа или станова за издавање или куповину. Увек је нека друга земља у питању, захтевни и избирљиви станари и вешти агенти за некретнине.

Најинтересантније ми је да пратим коментаре будућих станара који имају посебне захтеве. Углавном траже велики простор, купатило са два умиваоника и неизбежни леп поглед. У неким случајевима то је и пресудно при избору стана. Леп поглед је понекад заиста неопходан, није у реду да ти испред носа буде неко градилиште или досадан комшилук, али стављати то на прво место за мене је велика глупост.

Ми смо пет година живели на највишем спрату у згради и имали предиван поглед на скоро цео град. То заиста јесте предност и у неким тренуцима делује умирујуће и романтично, али после извесног времена, као и све друго, пређе у рутину и готово га и не примећујеш.

Када смо ми бирали стан, приоритети су нам били сасвим другачији. Фокусирали смо се на простор у стану, а не ван њега, јер кад живите у њему, битно вам је како ћете се тамо осећати. Много је мање важно шта се види кроз прозор, то сам сигурна. Ми смо за отприлике шест месеци видели бар педесет станова. Већ после петог више нисам знала ни шта тражим ни шта ми се свиђа. За те паре које смо ми могли да дамо, нисмо могли да добијемо ништа посебно. У врх главе 50 квадрата, па ти види. А то није много, распоређено овако или онако, на крају добијеш две собе, купатило и кухињу, скучено, скромно и недовољно. Зато смо се прво фокусирали на локацију, а онда на изглед стана. Испоставило се на крају, после дугог трагања, да је стан у самом центру најбоље решење, посебно ако га тражиш у старим зградама где може да се бар наслути онај шмек старог доба, неких прошлих времена која заувек остављају трага.

Тако смо добили два у један, одличну локацију и приближно добар стан. Чак и тако мала квадратура може бити добро распоређена, а стари дебели зидови имају добру изолацију, па је стан и изузетно топао, чак и без грејања. То је велики плус. Боље него да смо купили кућу на селу, што нам је била првобитна замисао, али смо од ње одустали јер је за кућу теже добити кредит. Сада бисмо можда имали више простора и контакт са природом, бројне предности које ми недостају, али чињеница да до посла одавде имам само два минута мени поништава све  остале дилеме. 

Стан смо на крају изабрали лако, за 5 минута. Само смо ушли унутра, погледали га и рекли то је то, то је оно што тражимо. Високи плафони, двокрилна врата на дневној соби, тераса која гледа на двориште, други спрат, све плус до плусева. Јесте да нам фали још једна соба и стан би онда био идеалан. Овако је скоро идеалан. Све нам је близу и иако смо у центру, не чује се толико бука и галама са улице. Још увек га реновирамо и прилагођавамо сопственим потребама, али сада могу да кажем да смо се коначно скућили. 

О процесу добијања кредита писала сам овде.

Откако смо одабрали стан па до тренутка кад смо ушли у њега требало нам је више од четири месеца. Три месеца смо чекали кредит, а месец и по дана смо га сређивали. Можда је то била грешка. Кад бих могла да вратим време, урадили бисмо то другачије. Кречење је стварно било неопходно, али реновирање купатила није. Требало је то да оставимо за касније. Прво је требало да уђемо у стан, лепо да га осетимо и доживимо као свој, да видимо шта нам не одговара и шта бисмо променили, па тек онда да се одлучимо за неку промену. И не бисмо се у старту додатно задужили. Али ми смо желели да уђемо у „нов“ стан, сређен и зато смо одмах кренули у акцију. Грешка је та што смо наврат-нанос одабрали мајсторе и нисмо знали које све захтеве да им поставимо па су они то офрље отаљали и добили смо једно збуџено купатило са новим плочицама. Циркус. Безвезе. Трудим се да се не нервирам због тога. И није толико важно. Проблем је био док су радови били у току, морала сам да путујем на посао из другог града, мајстори су у стану сами радили шта су хтели, па сам била растрзана на више страна, али важно је да је сад то готово. Када су мајстори коначно изашли, остало нам је сређивање, брисање, рибање, намештање ствари и коначно усељење. Тек сада, скоро три месеца од куповине, могу мало да предахнем и запишем своје утиске, али то је ваљда увек тако кад се селиш. Срећа је једино то што смо се коначно преселили у свој стан, што смо сада ми власници једне некретнине и што коначно можемо да улажемо у нешто своје. Без обзира колико је времена за то било потребно, и свега осталог, могу да кажем да сам задовољна како смо прошли и да сваки дан понављам себи да је ово наш стан и да одавде не морамо да се селимо никад више, надам се. Једино у неки већи, једног дана.