Као мала била сам јако смотана. Стално сам падала и гулила колена. Ноге
су ми стално биле у крастама, а баба ме је сваког дана водила у локалну
амбуланту да ми их сестра прска неким спрејом како ми се ране не би инфицирале.
Не би се десило да потрчим а да не паднем. Као беба имала сам ишчашене кукове и
носила сам Павликове каишеве да би се тај деформитет исправио. Касно сам
проходала и ишла сам као да имам обе леве ноге. Сви су ми говорили да сам много
смотана и да не умем да трчим. Рекли би: „Седи ту, немој да јурцаш, пашћеш,
смотана си“. То и јесте било тачно, али временом сам и сама почела да размишљам
тако. Веровала сам да ја не умем да трчим и да нисам рођена ни за једну физичку
активност. Није ми падало на памет да се бавим неким спортом јер нисам знала ни
лопту да ухватим.
Сећам се још и да је мој тата волео са својим пријатељима који би
долазили код нас на вечере да одигра неку партију шаха. Док би они играли, ја
бих скакала око њих и молила их да и мене пусте да играм, али, наравно, никад
ми то нису дали јер сам мала и не знам да играм шах. Ипак сам врло волела ту
игру и упијала сваки потез који би они одиграли, па бих касније са братом вукла
фигуре по табли и ми бисмо играли наше партије. Зато ми није чудно што сам се
једино ја у одељењу јавила да играм шах. Када је сада моја најбоља другарица
ушла у нашу учионицу са обавештењем да се прикупљају нови чланови за шаховску
секцију, ја сам се једина јавила. Сећам се своје руке у ваздуху која се подигла
без размишљања, јер да сам имало размишљала, вероватно се никада не бих ни
јавила. Била сам врло стидљива и повучена да бих било како привлачила пажњу,
али то је било, што се каже, јаче од мене. Од тада сам почела да се бавим
шахом. Отишла сам на први час и победила у првој партији коју сам одиграла.
Све што се од тада па на даље дешавало је историја. Била сам велики
таленат за шах и играла сам несвесна својих могућности. Побеђивала сам на
турнирима и уживала у игри, али када сам постала свесна туђих очекивања, страх
је почео да кочи моју игру. Схватила сам да је то спорт у коме могу да се
покажем, али нисам била сигурна да ли сам довољно добра. Требало је да вежбам,
много труда и рада да уложим у ту игру, а нисам знала како да то постигнем.
Анализе сувих партија биле су ми досадне и заморне, а моје другарице и ја смо
само само хтеле да идемо на турнире и да играмо. Нису прави људи радили са нама
и иако смо све три биле изузетно талентоване, ниједна од нас није успела нешто
да постигне у овом спорту. Шах можда није прави спорт где се трчи и шутира
лопта, али је игра где се такмичи, побеђује и губи. Иако смо на екипним
првенствима освајале прва места и биле једно време права атракција јер смо биле
много добре, брзо смо испале из ове игре. Врло мало се улаже у шах као спорт.
Не мислим само финансијски, већ се идеја о шаху не преноси и не шири ни по
школама ни на телевизији иако је та игра врло корисна за развијање можданих
вијуга и логичког размишљања. И данас ћете ретко чути неку вест о шаху, једино
ако умре неки велемајстор или се можда спомене Алиса Марић у неком
контексту. Шаха, једноставно, код нас
нема, иако смо као нација врло даровити за ову игру.
Познато је да је Србија спортска земља, имамо изузетних спортиста на свим
пољима, али шах је потиснут у најдаљи угао и чини ми се да је сада ситуација
гора него што је некад била. Иако имамо велики број велемајстора, они се уопште
ни не спомињу, а о њиховим успесима се ништа не зна. Тренутно је најпопуларнији
тенис и сви би волели да буду тенисери, што није лоше, јер боље је бавити се
било каквим спортом него никаквим, али ипак треба свима пружити једнаку
могућност.
Моја ћерка има скоро пет година и исто је као и ја носила Павликове
каишеве. Није тако смотана као ја, али није баш ни спретна. Врло је крхка и
плашљива, мада воли да трчи, и не пада, веровали ви или не, готово уопште, вози
бициклу и иде на гимнастику. Све то ради зато што воли, али нам је примарни циљ
био да јој ојачамо ногице и покушамо да исправимо последице ношења апарата за
кукове јер су јој неки мишићи слабије развијени и не хода правилно. Ипак, када
некад-некад нађем мало времена да распрострем мушему и поређам фигуре по њој да
одиграм неку партију сама са собом, односно анализирам неку партију за своју
душу, тек да видим шта има ново у свету шаха, она и њен млађи брат се дохвате
мојих фигура и испремештају их по табли, или их једноставно разбацају по соби,
тако да од гледања партија нема ништа све док не заспе. Још су мали и не желим
ништа да им намећем, мада волим да им приближим ту игру што више јер као што
рекох, сматрам да је врло корисна, а и забавна и требало би да знају да је
играју. Понекад је она расположена да поређа фигуре и да играмо као Маша и
меда. Он је још мали па ништа не разуме, али она већ сад схвата како се крећу
фигуре, шта је топ, а шта ловац и мени је забавно да јој то показујем.
Не знам чиме ће се бавити кад порасту и да ли ће се уопште бавити неким
спортом, али ја ћу се потрудити да међу њиховим способностима и склоностима
пронађем оне које им највише одговарају и да их усмеравам у правом смеру. Знам
које су најчешће замке јер сам ја у њих упадала и трудићу се да их сада
избегнем. Мог тату је, рецимо, понела та идеја да ја једног дана могу да будем велики
шахиста, да будем најбоља и да учествујем на многим турнирима широм света, и
како ћемо он да ме прати на тим турнирима и да ме бодри, да освајамо пехаре и
медаље, а мене је то много оптерећивало. Нисам имала самопоуздања, нисам
довољно веровала у себе, нисам имала праве тренинге нити стручњаке који би на
прави начин радили са мном и једноставно сам се изгубила. Ја сам од свог
талента извукла максимум, можда и више него што сам уложила, али за неки већи
успех био је потребан рад. Волела сам да играм, али не много и да седим и да
анализирам партије које су играли неки велемајстори. Требало је запамтити сва
отварања, варијанте и подваријанте, средишњице и завршнице, а када имаш 12-13
година теби сигурно није до тога. Заморно је и досадно, посебно ако се ради
сувопарно и под притиском.
Ако би случајно моја деца показала заинтересованост за за ову врсту
спорта, била бих врло пажљива са њима. Прво бих у почетку сама пробала да их
уведем у ту игру, а касније бих се потрудила да их упишем у неку праву шаховску
школу где могу да раде са стручњацима коју су не само добри шахисти, већ и
одлични педагози. Мислим да је најбитиније ослободити дечју психу од притиска
да нешто мора да уради јер то сви очекују од њега. То зна да паралише и умртви
мозак и да оно што је просто и једноставно претвори у немогућу мисију.
У време када сам ја играла шах најпопуларнија шахисткиња била је Јудит
Полгар. Она је можда моја вршњакиша и већ тада је била велемајстор и играла на
мушким турнирима. Није само она била успешна у томе, већ и њене две сестре.
Касније сам негде прочитала да оне нису имале никакав ген за шах, већ их је
отац усмеравао ка тој игри, ненаметљиво и систематично, прво најстарију, па
затим и две млађе. Све три су изузетне шахисткиње, а он уопште и није био неки
шахиста, једва да је знао ту игру, већ је математичар по струци и вршио је неки
експеримент на својој деци. Хтео је да докаже да било ко може да постигне
максимум у некој области само ако га на прави начин наведеш на то. Испоставило
се да је био у праву, јер да је успео само са једном ћерком, могли бисмо да
кажемо да је у питању случајност. Његов успех је био потпун јер су све три светске шахисткиње.
