Свако воли да путује, или бар 98% људи, по мојој слободној процени. Не знам
да ли претерујем, али заиста мислим да је врло мало оних који више воле да седе
на једном месту и не померају се. Не морамо да обиђемо свет, довољно је да
желимо да отпутујемо за викенд на планину или са породицом одемо на летовање. Има
и оних екстремнијих случајева који уживају да стално негде иду и живот им је
потпуно празан ако бар једном годишње не одлете на неку егзотичну дестинацију.
Све то могу да разумем и у свему видим смисао. Досадно је учаурити се
на једном месту и таворити у сопственој монотонији. Ко смо ако не упознајемо
нове људе и локације, ако се не приближавамо новим и непознатим културама и
достигнућима? О томе касније причамо својима, деци, преносимо различита
искуства на своје слушаоце и говоримо им како и они морају једног дана отићи
тамо и видети то и то. Све је то забавно и узбудљиво, али мени се мота по глави
питање колико је све то неопходно. Да ли у данашње време, када о сваком месту
можемо да се информишемо и на телевизији и на интернету, морамо обавезно ногом
да дотакнемо свако тле о којем се прича? Популарно је већ неко време отићи на
Тајланд, или у Тајланд, како је можда правилније, посетити Скандинавију, да не
спомињем Париз, Рим и сл. Колико смо „заостали“ ако случајно никада не одемо на
неко од оваквих путовања?
Иако нас већ одавно притиска и економска и финансијска и културна
криза, и све кризе што постоје, мислим да у путовањима не заостајемо за људима
из много богатијих земаља. Стандардно је да већи број људи успе некако да се „скрпи“
бар за летовање, а можда у међувремену оде и још негде. Као што рекох, људи
једноставно воле да путују. То је најлакши и најефикаснији вид опуштања и ума и
тела и неопходно је напунити батерије на такав начин. Једно квалитетно путовање
боље је од десетак сеанси код психотерапеута. Оно што је мени у једном тренутку
засметало је инсистирање неких људи да под „обавезно“ сваке године обиђу неку
европску престоницу или отпутују у Бразил да би видели чувену Копакабану или
нешто слично. Путовати, путовати и само путовати. То тако оптерећује и губи
смисао.
За путовање је прво потребан новац, подразумева се и треба га уштедети
доста јер путовања су сама по себи скупа, а кад одемо негде, желимо да се
опустимо и зато морамо да рачунамо на више пара. То не може свако, да се
разумемо. Ако неко плива у парама, нека иде где хоће, ко му брани, али ако неко
једва има за преживљавање током године заиста не мора да види Ницу, или да
борави две ноћи у Бечу. Има људи који живе у мањим, скућеним становима да би
плаћали мању кирију и тако уштедели за путовања. Неки се одричу и најосновнијих
ствари да би на крају могли са више уштеђеног новца да посете Париз и виде
Ајфелову кулу. Хм... Више волим да уживам у доброј храни, башкарим се у
комфорнијем стану и купим квалитетнију гардеробу у којој ћу уживати дуже него
тих неколико дана у далеком ми и непознатом месту.
Ја нисам нешто много путовала, али сам ишла ту и тамо и сада покушавам
да се сетим неких ствари са тих путовања. Заиста ми је тешко да се присетим и
најосновнијих ствари које сам тамо негде видела. Да нису фотографије, можда бих
и заборавила да сам уопште негде ишла. Временом све то избледи, и архитектура и
кухиња и укуси и мириси. Остаје само неки осећај сете и пролазности кад схватиш
да је доста времена прошло од тада и да је пут можда био тежак и неудобан, али
је друштво било добро.
Друштво је следеће на списку неопходних „ствари“. Ако човек путује сам,
вероватно има неки неодложан посао, обавезу или жељу да се изгуби и одмори
мозак од нечега. Ићи сам ради авантуре то опет могу само екстремисти, они који
уживају у детаљном упознавању неког места, атракције или иду на неки
егзибиционизам. Неколико пута сам пожелела да негде отпутујем сама, али сам
хвала богу одустала и сада сам срећна због тога јер верујем да бих се убила од
досаде. Све те грађевине и споменици су обичне цигле које временом бледе ако се
уопште и задрже у сећању. Природа је лепа, лепша него код нас, али не мирише
исто ако си сам. Отићи негде само да би ти видео пут капут је глупо.
Кад је човек млад и слободан, треба све да види и обиђе колико му то
могућности дозвољавају. Треба да истражује и упознаје и људе и културе јер кад
оснује породицу и добије децу, од тога нема ништа док деца мало не порасту. Све
остало је после битније од лутања по свету и за путовања се одваја најмање
новца. А и незгодно је да вучеш по свету приколице и да си нон-стоп напет ко
запета пушка.
И сада на крају, шта је песник у ствари хтео да каже? Путовати или не? Гледати
на телевизији Травел канал и маштати о сунчаним плажама и удаљеним дестинацијама
или спаковати ранац и упутити се у самосталну авантуру? Како ко воли. Ја схватам
да сам се доста променила. Некада сам маштала само да одем негде и било ми је
досадно да седим код куће. Патила сам за авантурама. Сада ми је довољно да узмем
даљински и „отпутујем“ где год ме ТВ програм одведе, а ако заиста негде могу да
одем, узбуђена сам као мало дете, пакујем се као да тамо где идемо не живе људи
и размишљам само о томе како и да л' ћемо да стигнемо тамо где смо пошли. Не волим
да маштам о томе где бих ишла, али планирам да понекад негде одем на неки краћи
пут, јер лепо је променити средину и бити са драгим особама на неком непознатом
месту. То свакако зближава људе.
