Морам да признам да сам срећна што у ово време нисам школарац или
студент, што нисам у обавези да учим и читам јер искрено, не знам кад бих за то
нашла времена. Наравно, што се мора није тешко, али толико је изазова око нас
да се са тим не бих изборила сама. Неко би сигурно морао да ми гаси ТВ или да
ми отима мобилни из руке, а компјутер би морао да ми одузме и законом забрани. Да,
постоје корисне ствари на интернету и много тога може лакше да се научи,
приступ информацијама је много лакши и бржи, али толико споредних ствари је
примамљивије, а време поред ових апарата просто пролети, тако да је немогуће
направити добар дневни распоред који би укалкулисао бар четири сата активног
учења.
Не, не, ови наши ђаци су на великим мукама. Ја их потпуно разумем. Почећу
другачије да посматрам сву ту образовну проблематику и кад неко почне да пљује
по деци како ништа не читају и не знају ништа, на сва звона има да их браним
како њима заиста није лако. Мислим да бих ја у ово време била најгори ђак, а
вероватно не бих ни могла да студирам. Можда бих све то у неко време и
изгустирала, али ко зна.
До свих ових закључака долазим посматрајући своје понашање. Чим устанем,
палим ТВ и слушам вести, прелиставам канале надајући се да ћу наћи неки добар
филм или занимљиву емисију. Углавном нађем нешто у шта блејим док покушавам да
урадим још нешто од обавезних јутарњих активности. ТВ је увек укључен, а често
је у комбинацији са компјутером. Дешава ми се понекад да нешто читам на
рачунару и слушам неку емисију на ТВ-у. Или чак да гледам филм упоредо са неким
четом на Скајпу. Пажња ми је врло расплинута у таквим тренуцима. Када погледам
на сат, запрепастим се колико је времена прошло, а ја у ствари ништа нисам
стварно урадила. Тако данас, тако сутра. Узмем некад књигу која буде заиста
добра, али не стигнем ни страну да прочитам јер ме нешто увек омете.
Тешко, врло тешко.
Зашто је то тако и да ли постоји неко решење? Пробала сам све да
искључим једног дана и да нам активности буду сведене на играчке, лоптице,
причу, читање, чаврљање у мраку... Није то то. Може, кад би, не дај боже, из
неког разлога били принуђени на то, али да се не лажемо, ми смо људи начети,
оштећени, навикнути на покретне слике и звуке из surround sistema. Живот у дивљини би нас можда променио, али у оваквим
условима џабе је борити се. Нема ефекта. Све је ту, примамљиво, доступно, наше.
Ми владамо овим светом. Увек чујеш нешто ново, одгледаш неки филм, добар, лош,
нема везе, читаш вести, црну хронику, крстиш се, чудиш, смејеш стварима које
некада и нису биле смешне, и остајеш ту. Нисмо баш толико навучени на игрице и
остале глупости, изађемо напоље, играмо се и дружимо са људима, али телефони су
нам у џеповима, ташни, лаптоп је следећи на списку куповине, а ми планирамо
своје време у складу са мечевима Новака Ђоковића и филмским маратоном на једном
од многобројних movies канала.
Кад сам ја била мала, не могу а да се не осврнем, било је само два
канала, и на њима су углавном биле неке глупаве емисије и дневници који нису
смели да се заобиђу. Били смо препуштени књигама, стриповима (неке и дан-данас
чувам као своју колекцију) и играма у природи. По цео дан смо били напољу. Све је
то опште познато, ништа ново, али не могу а да не направим паралелу. Живимо у
свету у коме се све тако брзо мења. Глобално загревање, Велика сеоба, техничка
достигнућа, интернет, либерализација свега и свачега, почетак краја демократије,
могућност избијања Трећег светског рата. Свет се мења, а ми не можемо ништа
него само да гледамо. Не утичемо ни на шта. Пуне нам главе различитим
пропагандама које свако прихвата на свој начин, али генерално је све то једно
велико срање. Не можемо да мрднемо из своје коже. Држе нас у шаци. Сервирају нам
филмове који су прошли све могуће фестивале, а у ствари су приказ неког
нереалног света који се приказује као пожељан. Терају нас да завештавамо своје
органе и прихватимо гејеве, јер то је ок, треба ући у Европску унију, шта нас
кошта да зажмуримо на оба ока. Хејтер си ако искажеш своје мишљење које се коси
са општеприхваћеним и знаш да немаш ничију подршку. Цела породица живи од једне
плате, или не дај боже пензије, али зато свако у кући има барем по један
мобилни. Ти рачуни се углавном исплаћују на време, јер то мора и траба. Важно је
и да се облачимо по пследњој моди, девојке су нам утегнуте у фармерице, чизме
до бутина, нашминкане и исфризиране, све врсте надоградње на њима, како? Сналазимо
се. Важно је да смо уредне и да миришемо лепо, лепота је битна, остало може да
трпи. Одакле? Кога брига, испуњавамо стандарде, ко ће да нас пита како се то
стекло.
Када бисмо угасили наше мобилне телефоне, искључили телевизоре, не
интересује нас ни временска прогноза, шта нас брига, снег ионако неће сутра да
пада, и погасили рачунаре, свет би можда био боље место. Не знам шта бисмо
урадили са толиким слободним временом, вероватно бисмо морали у неку вечерњу
школу да се подсетимо како се шта пише, и можда бисмо почели да размишљамо
својим главама. Никад се не зна, можда још има наде за нас. Ово је само мој
глас јер не могу да ћутим, а не знам коме да кажем, а ионако сви знају, „У цара
Тројана козје уши!“
