Стамбени кредит Војвођанске банке

Банка је банка и вероватно су све банке на неки начин исте, нека има једне повољности, друга друге, али након овог искуства после добијања стамбеног кредита тешко да бих неком препоручила услуге Војвођанске банке. Да сад морам поново, не дај боже, да узимам кредит, определила бих се за Сосијете или Кредит Агрикол. Разлог је једноставан, начин пословања је оно што их разликује од других. То су озбиљне банке које имају доста искуства на оваквим пословима, уигран су тим и жеље клијената су на првом месту. Све ово причам из искусава других људи који су прошли кроз исто као и ја, само много брже и без толико нервирања.

Да се разумемо, нервирање и губљење живаца се подразумева, ту вас ниједна банка неће штедети. Друго, свако има другачија искуства и жеље па му баш ове банке које сам навела и нису за неку препоруку, али генерално посматрајући ствари, мислим да је боље определити се за њих него за неку домаћу малу банку која понекад не располаже људством јер је већина на годишњем одмору.

Важно је напоменути и то да кредит треба тражити пре сезоне годишњих одмора, јер ипак су и они људи који иду на море кад је топло, а ја сам захтев за кредит предала 1. јуна, а кредит добила 1. септембра. Па добро, рећи ће неко, није ни то много, али верујте ми, јесте, јер су ме сви убеђивали да ћу кредит добити за месец и по до два, у врх главе, а на крају смо га једва добили и за три. Шта је ту кренуло по злу, то само они знају, а ја сам за то време могла да останем без стана да су га продавци продали неком купцу који се појавио са готовином. Међутим, хвала им, били су ипак савесни и од речи па су остали нама верни, иако их је мучила сумња да ли ћемо ми тај кредит уопште и добити.

Било како било, хтела бих овде да наведем колико је новца потребно за све од дана подношења захтева до краја, када стан постане ваш.

За стамбени кредит од 25000 евра на 240 месеци

ЗА ПОДНОШЕЊЕ ЗАХТЕВА:

-          Административна забрана (узима се од послодавца потврда о висини примања). Ако вам кредит не обраде у року од два месеца, морате узети после тог времена нову.

-          Власнички лист (узима се у катастру, кошта 1200 динара и важи само 15 дана (у ствари важи и шест месеци, али банка га узима у обзир свега 15 дана у току обраде кредита и у случају да се поступак не заврши за то време, морате да вадите други)

ЗА БАНКУ:

-          Подношење захтева за осигурање кредита код Националне корпорације за осигурање кредита у висини од 30 евра (3695 дин.)

-          Процена вредности непокретности у висини од 65 евра (7411 дин.). Проценитељ нас је највише коштао, и пара и живаца. Требало му је месец и по дана само да изађе на терен, што је било средином јула, што је невероватно, а на крају нам је стан проценио на нижу суму од оне коју су продавци тражили па смо за учешће морали да позајмљујемо још новца.

-           Премија осигурања код НКОСК-а у висини од 939 евра (115650 дин.). Та премија се посебно обрачунава у зависности од висине кредита, рока отплате, животног осигурања итд.

-          Након тога иде овера заложне изјаве код јавног бележника у висини од 12500 динара и купопродајног уговора, 23200 динара, и стан је, коначно, бар на папиру, ваш. Има ту још доста посла, али је главно завршено.

-          Трошак правног мишљења 40 евра (4900 динара)

-          Полиса осигурања имовине 3050 динара

-          Трошак обраде кредита у висини од 1% у односу на висину кредита

-          Чини ми се да има још нешто, али никако не могу да се сетим, али рачунајте још око 200 евра додатног трошка.

Као што рекох, можда нисам баш све навела, иако сам записивала, промакло ми је, али на крају је тај износ за добијање кредита био преко 220 000 динара, или око 1800 евра. Ако рачунате и обавезно учешће од 20% у вредности некретнине, да бисте уопште добили кредит, потребно вам је око 10 000 евра у кешу, односно уштеђевине, што је, признаћете, велики износ.

Још нешто врло важно, а то је животно осигурање везано за кредит или ризико осигурање, што значи да се после отплате кредита тај новац вама не враћа. Када сам подносила захтев за кредит, у старту сам то осигурање одбила као непотребно и нисам много о њему ни размишљала. Говорили су ми у банци да је можда боље да узмем неко животно штедно осигурање које се уплаћује месечно, а новац вам се на крају враћа. Касније сам се због тога покајала и хтела сам да узмем то ризико осигурање, али пошто је поступак већ био у току, нисам могла. Зато сам након одобрења кредита самостално поднела захтев у осигуравајућој кући за ризико осигурање и накнадно га доставила банци. Животно штедно се мени није исплатило јер је месечни износ уплате доста већи него што бих ја могла то да приуштим, а опет није везано за кредит. Ризико осигурање се уплаћује једном годишње у износу од 45 евра и штити вас и вашу породицу од нежељених догађаја. У случају да се вама, не дај боже, морам да кажем, нешто лоше деси, ваша деца не морају да отплаћују ваше дугове, већ трошкове кредита покрива управо та осигуравајућа кућа.

КАО ВЛАСНИК СТАНА:

-          Потребна вам је потврда из катастра и општине да немате ништа у власништву да бисте били ослобођени пореза на прву некретнину (што је огромна ставка од око 3000 евра). За то се плаћају неке таксе од око 1000 динара све заједно. (Након добијања кредита више нисам била тако ревносна у бележењу трошкова око додатних папира и шта је све потребно да стан постане мој, зато вадим из малог мозга ове информације.)

-          Укњижба некретнине у износу од 9000 динара

-          Промена пребивалишта у СУП-у за сваког члана домаћинства по 300 динара

Трошкове меница и неке ситне ставке од по 200-300 динара нисам напомињала, мада када сте у процесу добијања кредита, све је важно. Ово су оквирне суме, односно трошкови за кредит од 25000 евра, што значи да су за већи кредит и већи трошкови.

Важно је напоменути да се поред пара овде троше и живци и иако сам ја доста флегматична и не нервирам се много због ствари које не могу да променим, доста сам била нервозна и напета док се цео процес није завршио. Није лако јер никад унапред не знате шта вас још чека, а кад питате у банци када ће нешто бити готово или колико ће још пара да вам треба, нико то са сигурношћу и поуздано не може да вам каже. Зато сам овде посветила мало времена томе и приказала своје искуство из ове области и надам се да ће некоме можда ово користити или му дати бар неку оквирну слику о целом поступку.

Са срећом!

Селидба је предуго трајала

На Травел каналу већ дуже време пратим своју омиљену емисију „Ловци на куће“ (House hunters international). Све ми се свиђа, цела концепција, идеја, начин на који се приступа том задатку проналажења кућа или станова за издавање или куповину. Увек је нека друга земља у питању, захтевни и избирљиви станари и вешти агенти за некретнине.

Најинтересантније ми је да пратим коментаре будућих станара који имају посебне захтеве. Углавном траже велики простор, купатило са два умиваоника и неизбежни леп поглед. У неким случајевима то је и пресудно при избору стана. Леп поглед је понекад заиста неопходан, није у реду да ти испред носа буде неко градилиште или досадан комшилук, али стављати то на прво место за мене је велика глупост.

Ми смо пет година живели на највишем спрату у згради и имали предиван поглед на скоро цео град. То заиста јесте предност и у неким тренуцима делује умирујуће и романтично, али после извесног времена, као и све друго, пређе у рутину и готово га и не примећујеш.

Када смо ми бирали стан, приоритети су нам били сасвим другачији. Фокусирали смо се на простор у стану, а не ван њега, јер кад живите у њему, битно вам је како ћете се тамо осећати. Много је мање важно шта се види кроз прозор, то сам сигурна. Ми смо за отприлике шест месеци видели бар педесет станова. Већ после петог више нисам знала ни шта тражим ни шта ми се свиђа. За те паре које смо ми могли да дамо, нисмо могли да добијемо ништа посебно. У врх главе 50 квадрата, па ти види. А то није много, распоређено овако или онако, на крају добијеш две собе, купатило и кухињу, скучено, скромно и недовољно. Зато смо се прво фокусирали на локацију, а онда на изглед стана. Испоставило се на крају, после дугог трагања, да је стан у самом центру најбоље решење, посебно ако га тражиш у старим зградама где може да се бар наслути онај шмек старог доба, неких прошлих времена која заувек остављају трага.

Тако смо добили два у један, одличну локацију и приближно добар стан. Чак и тако мала квадратура може бити добро распоређена, а стари дебели зидови имају добру изолацију, па је стан и изузетно топао, чак и без грејања. То је велики плус. Боље него да смо купили кућу на селу, што нам је била првобитна замисао, али смо од ње одустали јер је за кућу теже добити кредит. Сада бисмо можда имали више простора и контакт са природом, бројне предности које ми недостају, али чињеница да до посла одавде имам само два минута мени поништава све  остале дилеме. 

Стан смо на крају изабрали лако, за 5 минута. Само смо ушли унутра, погледали га и рекли то је то, то је оно што тражимо. Високи плафони, двокрилна врата на дневној соби, тераса која гледа на двориште, други спрат, све плус до плусева. Јесте да нам фали још једна соба и стан би онда био идеалан. Овако је скоро идеалан. Све нам је близу и иако смо у центру, не чује се толико бука и галама са улице. Још увек га реновирамо и прилагођавамо сопственим потребама, али сада могу да кажем да смо се коначно скућили. 

О процесу добијања кредита писала сам овде.

Откако смо одабрали стан па до тренутка кад смо ушли у њега требало нам је више од четири месеца. Три месеца смо чекали кредит, а месец и по дана смо га сређивали. Можда је то била грешка. Кад бих могла да вратим време, урадили бисмо то другачије. Кречење је стварно било неопходно, али реновирање купатила није. Требало је то да оставимо за касније. Прво је требало да уђемо у стан, лепо да га осетимо и доживимо као свој, да видимо шта нам не одговара и шта бисмо променили, па тек онда да се одлучимо за неку промену. И не бисмо се у старту додатно задужили. Али ми смо желели да уђемо у „нов“ стан, сређен и зато смо одмах кренули у акцију. Грешка је та што смо наврат-нанос одабрали мајсторе и нисмо знали које све захтеве да им поставимо па су они то офрље отаљали и добили смо једно збуџено купатило са новим плочицама. Циркус. Безвезе. Трудим се да се не нервирам због тога. И није толико важно. Проблем је био док су радови били у току, морала сам да путујем на посао из другог града, мајстори су у стану сами радили шта су хтели, па сам била растрзана на више страна, али важно је да је сад то готово. Када су мајстори коначно изашли, остало нам је сређивање, брисање, рибање, намештање ствари и коначно усељење. Тек сада, скоро три месеца од куповине, могу мало да предахнем и запишем своје утиске, али то је ваљда увек тако кад се селиш. Срећа је једино то што смо се коначно преселили у свој стан, што смо сада ми власници једне некретнине и што коначно можемо да улажемо у нешто своје. Без обзира колико је времена за то било потребно, и свега осталог, могу да кажем да сам задовољна како смо прошли и да сваки дан понављам себи да је ово наш стан и да одавде не морамо да се селимо никад више, надам се. Једино у неки већи, једног дана.

Још један хлеб са Хиландара

Много се комешања направило и доста се прашине дигло откако се појавио хлеб са Хиландара, или можда боље рећи колач, што је по саставу, облику и начину прављења ближе. Раније за тај колач нисам ни чула, а скоро сам на Интернету пронашла форуме о томе који датирају и до 15-ак година уназад.  Различита мишљења су ту изнета, али у највећем броју су негативна. Чак се и Православна црква огласила у вези с тим и препоручила верницима да се никако не прихватају тог “задатка”, јер не само да је у питању сујеверје и злоупотреба хиландарског имена, већ је и сам колач, по начину справљења, опасан по здравље оних који га користе.

 Када ми је пре 2-3 месеца колегиница донела тесто за прављење Хиландарског хлеба, била сам и збуњена и изненађена и необавештена о свему томе, али сам након добијених информација о овом хлебу била врло задовољна што сам га добила, односно што се моја драга колегиница сетила баш мене. У упутству за прављење, тј. у рецепту стоји да се тај хлеб не тражи већ сам долази до тебе и доноси срећу теби и твојој породици. Онда су се огласиле и друге колегинице које су већ прошле кроз све то потврђујући да је то тачно и да им се након тога десило нешто заиста лепо. Да ли то заиста има везе с тим, ја не знам, или се можда само све лепо поклопило. Колико човек треба да буде наиван па да поверује да му неки хлеб може донети срећу, или негативан, песимиста и партибрејкер па да у старту све одбаци као празноверицу, намештаљку и лаж?

Мени је све то прошло кроз главу, али сам тада одлучила да о томе не размишљам. Лепо сам урадила шта се од мене тражило, сваког дана сам посвећивала по мало времена том хлебу, на крају га поделила на четири дела и од једног испекла хлеб. Иако се сам хлеб прави на врло специфичан начин где се један дан додаје млеко, други брашно, трећи шећер, и све то недељу дана стоји, питала сам се колико је то заиста јестиво и да ли може да се поквари. Када сам га на крају целог процеса испекла, колач је испао врло укусан и појели смо га целог готово истог дана. Преостала три дела сам разделила пријатељицама и њима пожелела да им све испадне добро.

Касније се у мом окружењу повела прича о том хлебу, како је све то велика глупост и како тај хлеб свакако не потиче са Хиландара, и тако даље, и тако редом, пожелела сам да испричам како је све то утицало на мене. Мислим да су људи негде превидели поенту целе приче, да није ни битно да ли тај хлеб потиче из манастира или не, вероватно да не, јер тамо се изузетно пости, да вероватно нема везе са религијом и да то не треба тако схватати. Цела прича делује помало секташки, али нема оног злослутног ако се прекине низ, десиће се ово или оно и то ми се свиђа. Ко хоће, нека прихвати, ко неће, не мора. Да ли заиста има везе са срећом? Не знам, можда. Десило се и мени нешто лепо након тога, али да ли то има везе с тим, можда, ако желим да верујем у то. Сваки добар догађај може да се исценира као срећан и да буде схваћен као награда за оно што смо урадили. 

Уопште нисам у ову причу улазила с том намером. Мени је било јако драго и ласкаво, морам признати, да се мене неко сетио и пожелео ми на овај начин срећу. Све ме је то подсећало на неку забавну детињасту игру коју сам озбиљно прихватила. Мислим да не треба размишљати о неким религиозним конотацијама, хуљењу и злоупотреби овога или онога. Прихватите колач као доказ пријатељства ако вам се чини то исправним. Ако не, слободно можете рећи:“Нека, хвала“.

Вратимо се шаху!

Као мала била сам јако смотана. Стално сам падала и гулила колена. Ноге су ми стално биле у крастама, а баба ме је сваког дана водила у локалну амбуланту да ми их сестра прска неким спрејом како ми се ране не би инфицирале. Не би се десило да потрчим а да не паднем. Као беба имала сам ишчашене кукове и носила сам Павликове каишеве да би се тај деформитет исправио. Касно сам проходала и ишла сам као да имам обе леве ноге. Сви су ми говорили да сам много смотана и да не умем да трчим. Рекли би: „Седи ту, немој да јурцаш, пашћеш, смотана си“. То и јесте било тачно, али временом сам и сама почела да размишљам тако. Веровала сам да ја не умем да трчим и да нисам рођена ни за једну физичку активност. Није ми падало на памет да се бавим неким спортом јер нисам знала ни лопту да ухватим. 

 

Сећам се још и да је мој тата волео са својим пријатељима који би долазили код нас на вечере да одигра неку партију шаха. Док би они играли, ја бих скакала око њих и молила их да и мене пусте да играм, али, наравно, никад ми то нису дали јер сам мала и не знам да играм шах. Ипак сам врло волела ту игру и упијала сваки потез који би они одиграли, па бих касније са братом вукла фигуре по табли и ми бисмо играли наше партије. Зато ми није чудно што сам се једино ја у одељењу јавила да играм шах. Када је сада моја најбоља другарица ушла у нашу учионицу са обавештењем да се прикупљају нови чланови за шаховску секцију, ја сам се једина јавила. Сећам се своје руке у ваздуху која се подигла без размишљања, јер да сам имало размишљала, вероватно се никада не бих ни јавила. Била сам врло стидљива и повучена да бих било како привлачила пажњу, али то је било, што се каже, јаче од мене. Од тада сам почела да се бавим шахом. Отишла сам на први час и победила у првој партији коју сам одиграла.

Све што се од тада па на даље дешавало је историја. Била сам велики таленат за шах и играла сам несвесна својих могућности. Побеђивала сам на турнирима и уживала у игри, али када сам постала свесна туђих очекивања, страх је почео да кочи моју игру. Схватила сам да је то спорт у коме могу да се покажем, али нисам била сигурна да ли сам довољно добра. Требало је да вежбам, много труда и рада да уложим у ту игру, а нисам знала како да то постигнем. Анализе сувих партија биле су ми досадне и заморне, а моје другарице и ја смо само само хтеле да идемо на турнире и да играмо. Нису прави људи радили са нама и иако смо све три биле изузетно талентоване, ниједна од нас није успела нешто да постигне у овом спорту. Шах можда није прави спорт где се трчи и шутира лопта, али је игра где се такмичи, побеђује и губи. Иако смо на екипним првенствима освајале прва места и биле једно време права атракција јер смо биле много добре, брзо смо испале из ове игре. Врло мало се улаже у шах као спорт. Не мислим само финансијски, већ се идеја о шаху не преноси и не шири ни по школама ни на телевизији иако је та игра врло корисна за развијање можданих вијуга и логичког размишљања. И данас ћете ретко чути неку вест о шаху, једино ако умре неки велемајстор или се можда спомене Алиса Марић у неком контексту.  Шаха, једноставно, код нас нема, иако смо као нација врло даровити за ову игру.

Познато је да је Србија спортска земља, имамо изузетних спортиста на свим пољима, али шах је потиснут у најдаљи угао и чини ми се да је сада ситуација гора него што је некад била. Иако имамо велики број велемајстора, они се уопште ни не спомињу, а о њиховим успесима се ништа не зна. Тренутно је најпопуларнији тенис и сви би волели да буду тенисери, што није лоше, јер боље је бавити се било каквим спортом него никаквим, али ипак треба свима пружити једнаку могућност.

Моја ћерка има скоро пет година и исто је као и ја носила Павликове каишеве. Није тако смотана као ја, али није баш ни спретна. Врло је крхка и плашљива, мада воли да трчи, и не пада, веровали ви или не, готово уопште, вози бициклу и иде на гимнастику. Све то ради зато што воли, али нам је примарни циљ био да јој ојачамо ногице и покушамо да исправимо последице ношења апарата за кукове јер су јој неки мишићи слабије развијени и не хода правилно. Ипак, када некад-некад нађем мало времена да распрострем мушему и поређам фигуре по њој да одиграм неку партију сама са собом, односно анализирам неку партију за своју душу, тек да видим шта има ново у свету шаха, она и њен млађи брат се дохвате мојих фигура и испремештају их по табли, или их једноставно разбацају по соби, тако да од гледања партија нема ништа све док не заспе. Још су мали и не желим ништа да им намећем, мада волим да им приближим ту игру што више јер као што рекох, сматрам да је врло корисна, а и забавна и требало би да знају да је играју. Понекад је она расположена да поређа фигуре и да играмо као Маша и меда. Он је још мали па ништа не разуме, али она већ сад схвата како се крећу фигуре, шта је топ, а шта ловац и мени је забавно да јој то показујем.

Не знам чиме ће се бавити кад порасту и да ли ће се уопште бавити неким спортом, али ја ћу се потрудити да међу њиховим способностима и склоностима пронађем оне које им највише одговарају и да их усмеравам у правом смеру. Знам које су најчешће замке јер сам ја у њих упадала и трудићу се да их сада избегнем. Мог тату је, рецимо, понела та идеја да ја једног дана могу да будем велики шахиста, да будем најбоља и да учествујем на многим турнирима широм света, и како ћемо он да ме прати на тим турнирима и да ме бодри, да освајамо пехаре и медаље, а мене је то много оптерећивало. Нисам имала самопоуздања, нисам довољно веровала у себе, нисам имала праве тренинге нити стручњаке који би на прави начин радили са мном и једноставно сам се изгубила. Ја сам од свог талента извукла максимум, можда и више него што сам уложила, али за неки већи успех био је потребан рад. Волела сам да играм, али не много и да седим и да анализирам партије које су играли неки велемајстори. Требало је запамтити сва отварања, варијанте и подваријанте, средишњице и завршнице, а када имаш 12-13 година теби сигурно није до тога. Заморно је и досадно, посебно ако се ради сувопарно и под притиском.

 

Ако би случајно моја деца показала заинтересованост за за ову врсту спорта, била бих врло пажљива са њима. Прво бих у почетку сама пробала да их уведем у ту игру, а касније бих се потрудила да их упишем у неку праву шаховску школу где могу да раде са стручњацима коју су не само добри шахисти, већ и одлични педагози. Мислим да је најбитиније ослободити дечју психу од притиска да нешто мора да уради јер то сви очекују од њега. То зна да паралише и умртви мозак и да оно што је просто и једноставно претвори у немогућу мисију.

У време када сам ја играла шах најпопуларнија шахисткиња била је Јудит Полгар. Она је можда моја вршњакиша и већ тада је била велемајстор и играла на мушким турнирима. Није само она била успешна у томе, већ и њене две сестре. Касније сам негде прочитала да оне нису имале никакав ген за шах, већ их је отац усмеравао ка тој игри, ненаметљиво и систематично, прво најстарију, па затим и две млађе. Све три су изузетне шахисткиње, а он уопште и није био неки шахиста, једва да је знао ту игру, већ је математичар по струци и вршио је неки експеримент на својој деци. Хтео је да докаже да било ко може да постигне максимум у некој области само ако га на прави начин наведеш на то. Испоставило се да је био у праву, јер да је успео само са једном ћерком, могли бисмо да кажемо да је у питању случајност. Његов успех је био потпун јер су све три  светске шахисткиње.

http://www.kurir.rs/sport/ostali-sportovi/video-zastrasujuca-zivotna-prica-sestre-polgar-bile-su-zrtve-najdrskijeg-eksperimenta-svog-oca-clanak-1652260

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D1%83%D0%B4%D0%B8%D1%82_%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%B0%D1%80

Да ли су путовања прецењена?

Свако воли да путује, или бар 98% људи, по мојој слободној процени. Не знам да ли претерујем, али заиста мислим да је врло мало оних који више воле да седе на једном месту и не померају се. Не морамо да обиђемо свет, довољно је да желимо да отпутујемо за викенд на планину или са породицом одемо на летовање. Има и оних екстремнијих случајева који уживају да стално негде иду и живот им је потпуно празан ако бар једном годишње не одлете на неку егзотичну дестинацију.

Све то могу да разумем и у свему видим смисао. Досадно је учаурити се на једном месту и таворити у сопственој монотонији. Ко смо ако не упознајемо нове људе и локације, ако се не приближавамо новим и непознатим културама и достигнућима? О томе касније причамо својима, деци, преносимо различита искуства на своје слушаоце и говоримо им како и они морају једног дана отићи тамо и видети то и то. Све је то забавно и узбудљиво, али мени се мота по глави питање колико је све то неопходно. Да ли у данашње време, када о сваком месту можемо да се информишемо и на телевизији и на интернету, морамо обавезно ногом да дотакнемо свако тле о којем се прича? Популарно је већ неко време отићи на Тајланд, или у Тајланд, како је можда правилније, посетити Скандинавију, да не спомињем Париз, Рим и сл. Колико смо „заостали“ ако случајно никада не одемо на неко од оваквих путовања?

Иако нас већ одавно притиска и економска и финансијска и културна криза, и све кризе што постоје, мислим да у путовањима не заостајемо за људима из много богатијих земаља. Стандардно је да већи број људи успе некако да се „скрпи“ бар за летовање, а можда у међувремену оде и још негде. Као што рекох, људи једноставно воле да путују. То је најлакши и најефикаснији вид опуштања и ума и тела и неопходно је напунити батерије на такав начин. Једно квалитетно путовање боље је од десетак сеанси код психотерапеута. Оно што је мени у једном тренутку засметало је инсистирање неких људи да под „обавезно“ сваке године обиђу неку европску престоницу или отпутују у Бразил да би видели чувену Копакабану или нешто слично. Путовати, путовати и само путовати. То тако оптерећује и губи смисао.

За путовање је прво потребан новац, подразумева се и треба га уштедети доста јер путовања су сама по себи скупа, а кад одемо негде, желимо да се опустимо и зато морамо да рачунамо на више пара. То не може свако, да се разумемо. Ако неко плива у парама, нека иде где хоће, ко му брани, али ако неко једва има за преживљавање током године заиста не мора да види Ницу, или да борави две ноћи у Бечу. Има људи који живе у мањим, скућеним становима да би плаћали мању кирију и тако уштедели за путовања. Неки се одричу и најосновнијих ствари да би на крају могли са више уштеђеног новца да посете Париз и виде Ајфелову кулу. Хм... Више волим да уживам у доброј храни, башкарим се у комфорнијем стану и купим квалитетнију гардеробу у којој ћу уживати дуже него тих неколико дана у далеком ми и непознатом месту.

Ја нисам нешто много путовала, али сам ишла ту и тамо и сада покушавам да се сетим неких ствари са тих путовања. Заиста ми је тешко да се присетим и најосновнијих ствари које сам тамо негде видела. Да нису фотографије, можда бих и заборавила да сам уопште негде ишла. Временом све то избледи, и архитектура и кухиња и укуси и мириси. Остаје само неки осећај сете и пролазности кад схватиш да је доста времена прошло од тада и да је пут можда био тежак и неудобан, али је друштво било добро.

Друштво је следеће на списку неопходних „ствари“. Ако човек путује сам, вероватно има неки неодложан посао, обавезу или жељу да се изгуби и одмори мозак од нечега. Ићи сам ради авантуре то опет могу само екстремисти, они који уживају у детаљном упознавању неког места, атракције или иду на неки егзибиционизам. Неколико пута сам пожелела да негде отпутујем сама, али сам хвала богу одустала и сада сам срећна због тога јер верујем да бих се убила од досаде. Све те грађевине и споменици су обичне цигле које временом бледе ако се уопште и задрже у сећању. Природа је лепа, лепша него код нас, али не мирише исто ако си сам. Отићи негде само да би ти видео пут капут је глупо.

Кад је човек млад и слободан, треба све да види и обиђе колико му то могућности дозвољавају. Треба да истражује и упознаје и људе и културе јер кад оснује породицу и добије децу, од тога нема ништа док деца мало не порасту. Све остало је после битније од лутања по свету и за путовања се одваја најмање новца. А и незгодно је да вучеш по свету приколице и да си нон-стоп напет ко запета пушка.

И сада на крају, шта је песник у ствари хтео да каже? Путовати или не? Гледати на телевизији Травел канал и маштати о сунчаним плажама и удаљеним дестинацијама или спаковати ранац и упутити се у самосталну авантуру? Како ко воли. Ја схватам да сам се доста променила. Некада сам маштала само да одем негде и било ми је досадно да седим код куће. Патила сам за авантурама. Сада ми је довољно да узмем даљински и „отпутујем“ где год ме ТВ програм одведе, а ако заиста негде могу да одем, узбуђена сам као мало дете, пакујем се као да тамо где идемо не живе људи и размишљам само о томе како и да л' ћемо да стигнемо тамо где смо пошли. Не волим да маштам о томе где бих ишла, али планирам да понекад негде одем на неки краћи пут, јер лепо је променити средину и бити са драгим особама на неком непознатом месту. То свакако зближава људе.