Породилиште у Смедереву

Хм... Већ неко време планирам да се посветим овој теми, али никако да почнем. Чак сам хтела и да одустанем, али сам се предомислила јер мислим да је врло важно да опишем своја искуства која можда могу некоме да буду од помоћи. Иако сам завршила са репродукцијом и нећу се више враћати тамо, не могу да се правим блесава и да ме буде баш брига за оно што се дешава у овој болници, већ желим некако да будем од помоћи оним женама које тек треба да прођу кроз исто искуство.

Заправо, хтела сам да тужим ову установу и одељење Неонатологије, или барем директору болнице да напишем једно писамце о томе шта се све дешава у злогласном „боксу“, односно одељењу за бебе, али сам врло брзо схватила да то неће имати никаквог ефекта и да се ништа неће променити, па сам се охладила од те идеје. А тамо се дешавају крупне и озбиљне грешке које могу убудуће некога стварно да угрозе, па сам одлучила да проговорим о томе на свој начин. Нећу никоме да се жалим, никога да тужим, али ћу да испричам шта се мени тамо десило, па ако неког интересује, нека прочита, сазна нешто о томе и можда ће му кол'ко-тол'ко помоћи.

У овом породилишту сам боравила двапут, пре три и по године и сад. Оба детета сам родила царским резом и могу рећи да сам презадовољна. Нисам сама желела овако да се порађам, али није било бољег избора. Карлични положај бебе, године старости, и још неке ситнице били су кључни разлози за овај оперативни захват. Све у свему, оба пута је све било у реду. Похвалила бих своју докторку Весну Марковић која ме је други пут породила. Не само што је одличан стручњак, лекар за пример, већ је и врло пријатна и драга особа. Посвећена је свом послу који ради предано, из љубави и ако је она ваш лекар, немојте уопште да бринете, све ће бити у реду. Не желим да генерализујем, говорим из сопсвеног искуства и наводим само оно што сам тамо видела и доживела и могу рећи да је цео стручни кадар на одељењу Гинекологије изузетан.

ЦАРСКИ РЕЗ

Када сам се први пут порађала, нисам размишљала о томе где ће се то десити. Ту сам где сам и шта сад. Сви лекари су исти и све болнице су исте, зар не? Важно је само да понесеш довољно среће са собом, није важно куда идеш. И даље мислим да је тако. Зато сам отишла у смедеревско породилиште да закажем царски без икаквог предзнања о томе какво је и ко тамо ради. Раде лекари, гинеколози, неко ће ме већ породити. Морам признати да можда баш и није увек паметно тако размишљати, али ја не умем другачије. Примио ме је доктор Влајко Стојчић и заказао ми царски за неколико дана. Тада је била другачија пракса, пре нешто више од три године. Дођеш тог дана када ти закажу операцију, одраде ти пријем, одведу у салу, спреме за порођај, ставе на сто и успавају те. И готово. Будиш се нешто касније ослобођена бремена, ошамућена, али свесна да је све прошло како треба и да је све о-кеј.

Први царски ми је урађен коректно. Није било никаквих проблема, све је било како треба, опоравак мало дужи, али само зато што је мој организам тако реаговао на операцију и после десет дана била сам спремна да идем кући. Ипак, остала сам мало дуже, а о томе ћемо касније.

Сада се царски ради другачије. Долазиш дан пре на пријем, ураде ти потребне анализе и сместе у собу да чекаш цео дан на оно што знаш да мораш да прођеш и то је врло исцрпљујуће. Могу рећи да је то и најтеже у овој причи јер имаш и превише времена да чујеш и видиш шта те све чека, ако већ то не знаш, а при том и да размишљаш о свакојаким глупостима. Кад некако прође тај дан, буде те следећег јутра већ у пола пет и воде на це-те-ге. Претходно не сме ништа да се једе од 12 увече због анестезије. Кад ти ураде све припреме, воде те у салу где ће се обавити порођај и тада си већ на ивици живаца и једва чекаш да те успавају и да се све то већ једном заврши.

Када сам малопре поменула да сам задовољна компетенцијом и ангажовањем лекара, морам да се оградим само на царски рез. Искрено, када се ради операција, лекари су ту потпуно посвећени, прецизни и тачни јер је велика одговорност на њима и мислим да знају да не сме да им се догоди ниједна грешка (не кажем да се не догађа). Међутим, када је природни порођај у питању, немате гаранције ни за шта. Нека вам је бог у помоћи. Таква је ситуација претпостављам у свим породилиштима у Србији, не само у овом. Опште позната ствар. Посебно ако је жена млада, ако се порађа по други или ко зна који пут... То је чиста лутрија. Иако ја нисам прошла кроз то, из искустава других жена схватила сам да је најбоље не долазити у породилиште док не догори под ногама, док беба не почне да излази. Још је боље можда породити се код куће, или у штали ако је имате, бољи је третман, верујте, јер у нашим породилиштима жена се третира као крупна стока која може много гадости да издржи, па кад је тако, зашто онда излазити из штале? Тамо ћете имати и више приватности и бољу хигијену него у болници.  Кад смо већ код тога...

ХИГИЈЕНА

Фасцинантна ствар је то да се на овом одељењу о хигијени води рачуна на врло интересантан начин. Будите сигурни да ће прашина са чивилука бити обрисана сваког јутра, и то неком поцепаном крпицом скројеном од дотрајале завесе, као и да све ствари које имате морате да склоните у минијатурне нахткасне, али зато ве-це није орибан ниједном током оба моја боравка тамо, а можда ни у међувремену. Да не помињем туш-кабине. Породиље улазе у њих у папучама јер је познато да се унутра врши мала нужда. Чак је раније постојала само једна где су све жене ујутру морале да се спреме за визиту па је то био својеврстан ријалити шоу програм врло високе гледаности. Сада постоје две кабине и нека адаптирана завеса која пружа осећај угодности јер не буље сви у тебе док покушаваш мало да се запереш. Ствари смо раније стављале на један мали радијатор. Сада су закуцали неки чивилук па ипак можеш пристојније да одложиш своје ствари, а да ти оне не падну на под.

Жао ми је што ове моје тврдње не могу да поткрепим фотографијама. Стварно ми је безвезе да овако напамет трућам о неким стварима које добијају на значају посебно када се виде, али нисам имала фотоапарат и нисам сликала. Верујте ми, згрозили бисте се. Три врло, врло небезбедне, бактериолошки и у сваком погледу хигијенски опасне ве-це шоље за породиље које врло често не могу лепо ни да седну на њих па додатно угрожавају своје здравље. Прво морате влажном марамицом да пребришете даску која има изглед деценијске нечистоће, па тек онда да седнете на њу са претходно постављеним тоалет папиром, ако то некако може да помогне. Испод сваког нивоа. Понижавајуће.  О тоалет папиру и сапуну нећу ни да говорим, тога нема ни од корова. Пешкир, ма какви.

БАБИЦЕ

Бабице су супер. Ако сам за лекаре рекла да су добри, бабице су ОДЛИЧНЕ. Врло фине, љубазне, одговорне, савесне... да не набрајам. Третман фантастичан. Ништа не може да вам зафали, све можете да их питате. Оне су можда и најбоље на целом одељењу. Буквално су све добре.

ХРАНА

Зато је храна ужасна, али то вероватно већ знате. О томе се увелико прича, а видели сте и фотографије. Ја их, нажалост, опет немам. Свеједно могу да вам кажем шта је било на менију:

Доручак: једна кашика џема, два грубо нарезана парчета хлеба и чај; једна кашика павлаке, хлеб и чај; качамак и чај; и сл.

НАПОМЕНА: Током првог боравка питала сам једном приликом куварицу од чега је тај чај. Рекла сам јој да ја иначе радо пијем чај, али да не знам ког је укуса тај који они служе. Рекла је да ни она не зна. То вам је нека заслађена браон вода, најпрецизније речено. Препорука: избегавати.

Ручак: ајмокац и супица; хладан пилав и парченце меса (бљак, бљак, бљак); кромпир-паприкаш; и опет исто.

Вечера:  макароне са сиром и чај; КРОМПИР, ХЛЕБ И ЧАЈ!!! (врхунац лудости); мука ми је више да се присећам!

НИКАД МЛЕКО, НИКАД ЈОГУРТ, НИКАД ЈАЈЕ!

Знала сам да је болничка храна лоша, али да је толико лоша, то нисам знала. Нисам баш неко закерало што се хране тиче и нисам мислила да извољевам док сам у болници, тако да први пут нисам знала шта ме чека. Константно сам била гладна и због тога нервозна док нису почели од куће да ми доносе храну. Не може другачије, будите спремне на то иначе ћете остати гладне као и ја.

НЕОНАТОЛОГИЈА

Долазимо до кључне ствари, која је ипак и најважнија у овој причи, а то су доктори и сестре за бебе. Тако озбиљан задатак, а тако неозбиљан и нестручан кадар.  Будите спремне на најгоре. Ценим и поштујем свачији рад, али толику гомилу површних и бахатих жена нисам нигде видела. Да будем најјаснија и најпрецизнија, то је гомила оваца на једном месту. Не постоји бољи опис. У том стаду посебно се издвајају „докторке“ матора Матићка, која је као нека начелница, и једна шатирана што уњка и отеже кад прича. То су шарлатанке без премца. Оне могу да вас коштају гомилу живаца ако одете неспремне у њихове шаке. Њихова свакодневна трабуњања немају везе с мозгом и зато је боље не слушати их. У сваком случају не треба их схватати озбиљно. Оне се фрљају дијагнозама, терапијама, потпуно здраву децу лече од измишљене ешерихије и ко зна чега још, данас причају једно, сутра друго, а све са намером да покажу колико су важне и како све знају , а заправо НЕ ЗНАЈУ НИШТА! То могу да вам потпишем. Ако вам случајно кажу да ваша беба има ово или оно, да болује од неке болести и да зато морате да останете дуже на одељењу, слободно им реците следеће: „Ако мојој беби нешто не дај боже фали, ви нећете да је лечите! Желим да изађем на сопствени захтев!“ Потпишите све што треба и бежите одатле јер оне стварно немају појма. Чак и ако стварно ваша беба има неких проблема, оне не умеју да јој помогну. Може само да јој буде још горе. Код њих беба може само да добије ојед, бактерије, сумњив осип по телу, прехладу и слично. Бежите главом без обзира! Спасите и себе и дете.

Ја то први пут нисам знала. Трпела сам тортуру. „Пронашле“ су ешерихију у мокраћи моје бебе и оставиле нас седам дана дуже на одељењу. Замислите седам дана дугих као седам година у таквим условима! Пакао. Моја беба је калирала јер је била гладна. Нисам имала довољно млека, а оне ми нису давале дохрану јер форсирају дојење и моја беба је изгубила пола килограма за неколико дана. Оптуживале су ме да не желим да дојим бебу, да имам аверзију према дојењу, што ме је излуђивало.  Била сам под великим стресом. Хтела сам да изађем одатле, али сви су ми говорили да останем јер је тако боље за бебу. Каква грешка. Трајно сам остала без млека, тако да ни другу бебу нисам могла да дојим. Оне су мучиле моју бебу, а ја сам им то дозволила. То нећу моћи себи да опростим никад у животу. А ни сестре нису много боље. Кад питате неку од њих да вам помогне око дојења, оне вас бахато ухвате за дојку и крвнички стисну  и кажу: „Ето, видиш да има“, и оду. Страшно. Тортура. Уместо да лепо објасне како и шта треба, деру се на породиље као на затворенике у казнено-поправном дому. 

Зато бежите одатле. Не питајте их ништа и не слушајте никога. Нити су љубазне нити паметне. Женама у том постпорођајном периоду треба апсолутна нега и помоћ, а од њих то нећете добити.