СТАВРОС – летовање у септембру

Због природе мог посла никада нисам могла да идем на летовање ван сезоне. Увек сам маштала о томе да отпутујем на море када има најмање гужве, када су сви своје летовање већ завршили и враћају се бројним обавезама.

Ништа лепше, чинило ми се, од излежавања на плажи и сунцу када врућине више нису велике и када не морам нон-стоп да се мажем фактором 50 да не бих изгорела. Док други иду на посао, у школу и факултете, муче се и уче, ти једину бригу имаш како да спереш сав песак са тела и где отићи на најбоље морске плодове.

Наравно, вреди споменути и да је летовање у овом периоду и најисплативије, што није занемарљиво!

Пошто користим „повољности“ породиљског боловања, искористила сам прилику да баш у септембру одемо на море. И било је стварно супер, да не кажем eкстра!

Одабрали смо Ставрос по препоруци агенције јер је тамо најбоље за парове са малом децом. Нисмо се баш много распитивали о условима, волимо сами да прођемо кроз такво искуство и упутили смо се у авантуру са штурим информацијама да је тамо плитко, да има доста платана и да то место представља праву ваздушну бању, што нам је идеално одговарало због честих болести дисајних органа наше девојчице.

Бебу смо оставили код бабе и деде да је чувају јер је сумануто водити бебу од седам месеци на тако далек пут аутобусом. Да смо ишли колима, па ајде. Можда нису сви тог мишљења, али нама се чинило да нисмо погрешили. Беба је мала да би уопште знала где је, било јој је лепо код бабе и деде, они су је мазили и пазили, а ми смо се лепо одморили и наспавали, што не би био случај да смо и њу повели са собом. Морски ваздух је одличан и за тако малу децу, пријало би јој да се брчка у мору и да се игра у песку, али неки други пут, кад мало порасте.

Што се тога тиче, водити и дете од четири године тако далеко аутобусом је исто равно лудости. Колико год да смо јој објашњавали кад може да пишки и каки, није помогло, јер чим би аутобус кренуо, њој би се ишло у ве-це. Сто пута сам тражила од возача да стане да бисмо ми истрчали на кратко напоље. Брука. Но добро, нисмо им ми једини такав случај, имају људи разумевања и нико нам ништа није рекао, али некако ти буде мало глупо због тога.

Пут је, осим тога, прошао у најбољем могућем реду. Задржали смо се на грчкој граници скоро четири сата, али то је било у јеку оне мигрантске кризе када су биле огромне гужве. Када смо стигли у Ставрос, изненадила сам се што се с пута не види море. То је први пут да сам ишла на море, а да у даљини не видим како је пространо, плаво и лепо и било ми је малкице чудно.

СМЕШТАЈ

Апартман у ком смо били смештени није био лош, коректан потпуно, опремљен свиме што је потребно за десетодневни живот ван куће на летовању, а бонус је била северна страна где уопште у току дана није било сунца, тако да смо могли без климе да одмарамо у соби.

ПЛАЖА И МОРЕ

Већ по подне истог дана кренули смо на плажу. Сунчано и топло, уз неки чудан ветар који непрестано дува, отишли смо на најгору могућу плажу, јер нисмо ни знали где да идемо, и то ми је потпуно покварило утисак. Помислила сам да никад на горем мору нисам била, уска, прљава плажа, плитко до бесвести, ветар, ветар, ветар, кесе у води, страшно. Ту смо поседели једно пола сата, наша девојчица је од одушевљења што је на мору и што може да се купа у „великој“ води прешла у панични страх од хладне воде и ветра који непрестано дува и до два дана пре краја летовања није ни хтела више да уђе у воду.

Следећег дана пронашли смо другу, много лепшу плажу, где је исто плитко, али не толико, забога, и ту смо се брчкали у плићаку, наговарајући је да бар на кратко уђе у воду, али безуспешно. Ту је моје одушевљење што смо је коначно довели на море полако почело да пада у воду и да се гаси.

ГРАД

Ставрос је релативно велико место које може много тога да пружи туристима. Постоји стари, много егзотичнији део града са старим, ниским кућицама и терасицама препуним цвећа. Улице су дуге и уске, уздижу се изнад центра и у свакој имате по неку продавницу или бутик. Локално становништво је врло љубазно, скоро сви се труде да говоре српски, јер највећи број туриста је управо из Србије. Ја сам покушавала у почетку да се споразумевам са њима на енглеском, али они баш и нису расположени за овај језик. Углавном српски добро разумеју и без проблема можете са њима да разговарате о најосновнијим стварима.

Новији део града је још увек у изградњи. Пружа се од самог улаза у Ставрос где се увелико граде нове виле и апартмани. Ту и нема много дрвећа и хладовине за сада, мада верујем да ће ускоро и ту да буде јако лепо. 

ПИЈАЦА

Најбоље је у сваком туристичком месту отићи на пијацу. Ту може да се пронађе много тога што је по маркетима скупо. Маслине и маслиново уље такође је најбоље купити на пијаци. Нама је то био главни циљ, јер ови производи код нас су много горег квалитета, а при том су доста скупљи. У Ставросу је пијаца четвртком. Главни проблем је што ми нисмо знали где се налази. Мислили смо да је ту негде у центру или ближој околини. Када је стигао четвртак, кренули смо на пијацу и почели да лутамо. Нико од локалаца није умео да нам објасни где се она налази, говорећи нам да све можемо да нађемо у њиховим продавницама. Тек касније смо сазнали да постоји тај сукоб интереса и да је тог дана у граду све јефтиније. Тек смо на плажи сазнали да се пијаца налази скроз изнад града, на брду, око 1,5 км од центра. Иако је било касно, скоро 1, упутили смо се донде јер смо хтели да видимо шта има. Цркли смо до горе, а опет нисмо ништа нашли јер су скоро сви већ отишли. Ипак смо маслине нашли касније у самом граду где их доносе сами произвођачи и продају врло повољно, по 2-3 евра килограм. Опет, још једно узбудљиво искуство.

ХРАНА

У ресторанима се служе како српска тако и грчка јела. Јеловници су опет исписани и на нашем језику, а конобари се добро сналазе у комуникацији са нама, неки чак и боље од већине српског становништва. Најпопуларнији је гирос, мада сам га ја само једном јела и није ми се баш допао. Врло је незгодно јести га као сендвич, а и досадно је јести нешто тако кад си на мору и имаш прилике да пробаш морску рибу и морске плодове. Неколико пута смо куповали свежу морску рибу и пекли је у стану и била је феноменална. Укус је предиван и много бољи од већине речних риба. Није ни много скупа, килограм кошта око 10 евра, док у ресторану наравно морате да издвојите више пара. Само једном смо ишли у ресторан, да прославимо ћеркин рођендан, јер је тада пунила четири године, и за једну сасвим скромну вечеру потрошили смо око 30 евра. Ја сам наручила динстане дагње, јер иначе немам прилике то да једем код куће а и не бих знала тако добро да их спремим и биле су преукусне. Мој муж није хтео много да експериментише и поручио је неке шницле, а за нашу слављеницу узели смо шпагете карбонара јер то највише воли. Било је укусно, нема шта.

ВРЕМЕ

Време је било савршено. Кажу да је у септембру на мору најлепше, али ја сам се ипак помало плашила да нам не пада киша, мада то може да се деси и усред августа. Температура је ишла и преко 35 степени, а било ми је још драже што је и у Србији тада било јако топло и што се не кувамо у стану на сувом. До последњег дана нас је послужило лепо време, тек кад смо кретали почела је нека кишица и јак ветар, али и то је брзо прошло.

ПЛАТАНИ

Плаже су јако дуге и песковите. Пошто смо били у новом делу града, до плаже са платанима смо морали много да пешачимо. То и није тако лоше, једино што смо се враћали у стан по највећем сунцу кад нема хладовине нигде. Плаже са платанима су нам се највише допале јер имају доста хлада, песак је мекан и ситан као прах а вода чиста и блистава. Нисмо наишли ни на једну медузу, јежа и слично, мада сам чула да их има. Плитко је, на то човек мора да се навикне и иако смо знали да је тако, увек сам се чудила овој појави. Готово да уопште нисмо ни пливали, били смо у плићаку покушавајући да намолимо нашу девојчицу да некако уђе у воду и задржи се у њој. Док стигнемо до неке дубине, већ је толико далеко да се плажа готово и не види. Претерујем мало, али само мало.

КОМАРЦИ

Сваку могућу забаву у овом месту смо пропустили јер смо морали рано на спавање. До 9 смо били у соби и гледали врло сиромашан ТВ програм, само један канал. То и није толико лоше јер смо се бар лепо наспавали. Пардон, морам да говорим у једнини јер мислим само на себе. Мој муж баш и није био такве среће јер су га по целу ноћ нападали комарци. Стварно их је било превише. Иако смо имали неку мрежицу на вратима, комарци су пролазили кроз њу јер је на више места била поцепана. Поред тога, закључили смо да је велики број комараца улазио испод улазних врата из ходника, па смо тек пред крај почели да стављамо пешир испод врата да спречимо њихов улазак. Од тада је било мало боље, али заиста комарци доста кваре утисак и можда је то најгора страна овог летовања.

ЛИДЛ

Пошто су нам још у агенцији рекли да се на неколико километара од Ставроса налази велетрговина Лидл, одлучили смо да је посетимо. Најбоље је отићи до тамо аутобусом, јер је пешке предалеко по јаком сунцу без обележеног тротоара. Отишли смо један дан надајући се да ћемо тамо купити свашта нешто и уштедети паре, али могу рећи да је Лидл велико разочарење. То је сасвим један скроман маркет од четири реда тезги са робом која може да се нађе чак и јефтиније у самом граду. Купили смо нешто реда ради и вратили се поприлично незадовољни што смо се уопште цимали до тамо. Али то је ипак била и нека авантурица, прилика да видимо нешто ново и другачије и не треба жалити због тога.

САОБРАЋАЈ

Грци су очајни возачи. Најгори могући. Катастрофални. Возе као Турци. С обзиром на то да су они у Европској унији, требало би мало више да размисле о неким стварима. Прво, уопште не поштују саобраћајне знаке. Дешавало нам се да ауто просто пролети поред нас док прелазимо улицу на пешачком прелазу. Просто може да те однесе, не би се ни осврнуо. Још би и ти био крив што си му ушао у путању. Скоро сви су имали такво искуство.

ЧИСТОЋА

Сви знамо да Грци баш и нису неке вреднице, али као представрници једне овакве туристичке земље, требало би више да размисле о хигијени. Плаже су им поприлично прљаве. Има ту смећа свакојаког, органског и неорганског, али се чини да они не маре баш много због тога. У рециклажи су исти као и ми, рециклирају само пластику, остало трпају све у исти кош. Смеће на улицама само лети. Како су они ушли у Европску унију, није ми јасно. Не само због овога, веч због збира ствари.

ИГРАЛИШТЕ

Свиђа ми се што у Ставросу има доста места за децу. Неколико паркића у самом граду, као део неког кафића или самостално, супер су место где дете може да се изигра и опусти. Родитељи за то време могу да седе на некој клупици у парку и опусте се док се њихово дете лепо игра. Такође, провели смо вече и у луна-парку у коме има неколико интересантних занимација, трамболина, велики тобоган, возић и слично.

Све у свему, Ставрос је право место за родитеље са децом. Не препоручујем другима јер може да им буде досадно. Ваздух који се тамо удише заиста је другачији и лековит и мислим да је ипак доста помогао нашој девојчици, као и сам боравак на мору.

Породилиште у Смедереву

Хм... Већ неко време планирам да се посветим овој теми, али никако да почнем. Чак сам хтела и да одустанем, али сам се предомислила јер мислим да је врло важно да опишем своја искуства која можда могу некоме да буду од помоћи. Иако сам завршила са репродукцијом и нећу се више враћати тамо, не могу да се правим блесава и да ме буде баш брига за оно што се дешава у овој болници, већ желим некако да будем од помоћи оним женама које тек треба да прођу кроз исто искуство.

Заправо, хтела сам да тужим ову установу и одељење Неонатологије, или барем директору болнице да напишем једно писамце о томе шта се све дешава у злогласном „боксу“, односно одељењу за бебе, али сам врло брзо схватила да то неће имати никаквог ефекта и да се ништа неће променити, па сам се охладила од те идеје. А тамо се дешавају крупне и озбиљне грешке које могу убудуће некога стварно да угрозе, па сам одлучила да проговорим о томе на свој начин. Нећу никоме да се жалим, никога да тужим, али ћу да испричам шта се мени тамо десило, па ако неког интересује, нека прочита, сазна нешто о томе и можда ће му кол'ко-тол'ко помоћи.

У овом породилишту сам боравила двапут, пре три и по године и сад. Оба детета сам родила царским резом и могу рећи да сам презадовољна. Нисам сама желела овако да се порађам, али није било бољег избора. Карлични положај бебе, године старости, и још неке ситнице били су кључни разлози за овај оперативни захват. Све у свему, оба пута је све било у реду. Похвалила бих своју докторку Весну Марковић која ме је други пут породила. Не само што је одличан стручњак, лекар за пример, већ је и врло пријатна и драга особа. Посвећена је свом послу који ради предано, из љубави и ако је она ваш лекар, немојте уопште да бринете, све ће бити у реду. Не желим да генерализујем, говорим из сопсвеног искуства и наводим само оно што сам тамо видела и доживела и могу рећи да је цео стручни кадар на одељењу Гинекологије изузетан.

ЦАРСКИ РЕЗ

Када сам се први пут порађала, нисам размишљала о томе где ће се то десити. Ту сам где сам и шта сад. Сви лекари су исти и све болнице су исте, зар не? Важно је само да понесеш довољно среће са собом, није важно куда идеш. И даље мислим да је тако. Зато сам отишла у смедеревско породилиште да закажем царски без икаквог предзнања о томе какво је и ко тамо ради. Раде лекари, гинеколози, неко ће ме већ породити. Морам признати да можда баш и није увек паметно тако размишљати, али ја не умем другачије. Примио ме је доктор Влајко Стојчић и заказао ми царски за неколико дана. Тада је била другачија пракса, пре нешто више од три године. Дођеш тог дана када ти закажу операцију, одраде ти пријем, одведу у салу, спреме за порођај, ставе на сто и успавају те. И готово. Будиш се нешто касније ослобођена бремена, ошамућена, али свесна да је све прошло како треба и да је све о-кеј.

Први царски ми је урађен коректно. Није било никаквих проблема, све је било како треба, опоравак мало дужи, али само зато што је мој организам тако реаговао на операцију и после десет дана била сам спремна да идем кући. Ипак, остала сам мало дуже, а о томе ћемо касније.

Сада се царски ради другачије. Долазиш дан пре на пријем, ураде ти потребне анализе и сместе у собу да чекаш цео дан на оно што знаш да мораш да прођеш и то је врло исцрпљујуће. Могу рећи да је то и најтеже у овој причи јер имаш и превише времена да чујеш и видиш шта те све чека, ако већ то не знаш, а при том и да размишљаш о свакојаким глупостима. Кад некако прође тај дан, буде те следећег јутра већ у пола пет и воде на це-те-ге. Претходно не сме ништа да се једе од 12 увече због анестезије. Кад ти ураде све припреме, воде те у салу где ће се обавити порођај и тада си већ на ивици живаца и једва чекаш да те успавају и да се све то већ једном заврши.

Када сам малопре поменула да сам задовољна компетенцијом и ангажовањем лекара, морам да се оградим само на царски рез. Искрено, када се ради операција, лекари су ту потпуно посвећени, прецизни и тачни јер је велика одговорност на њима и мислим да знају да не сме да им се догоди ниједна грешка (не кажем да се не догађа). Међутим, када је природни порођај у питању, немате гаранције ни за шта. Нека вам је бог у помоћи. Таква је ситуација претпостављам у свим породилиштима у Србији, не само у овом. Опште позната ствар. Посебно ако је жена млада, ако се порађа по други или ко зна који пут... То је чиста лутрија. Иако ја нисам прошла кроз то, из искустава других жена схватила сам да је најбоље не долазити у породилиште док не догори под ногама, док беба не почне да излази. Још је боље можда породити се код куће, или у штали ако је имате, бољи је третман, верујте, јер у нашим породилиштима жена се третира као крупна стока која може много гадости да издржи, па кад је тако, зашто онда излазити из штале? Тамо ћете имати и више приватности и бољу хигијену него у болници.  Кад смо већ код тога...

ХИГИЈЕНА

Фасцинантна ствар је то да се на овом одељењу о хигијени води рачуна на врло интересантан начин. Будите сигурни да ће прашина са чивилука бити обрисана сваког јутра, и то неком поцепаном крпицом скројеном од дотрајале завесе, као и да све ствари које имате морате да склоните у минијатурне нахткасне, али зато ве-це није орибан ниједном током оба моја боравка тамо, а можда ни у међувремену. Да не помињем туш-кабине. Породиље улазе у њих у папучама јер је познато да се унутра врши мала нужда. Чак је раније постојала само једна где су све жене ујутру морале да се спреме за визиту па је то био својеврстан ријалити шоу програм врло високе гледаности. Сада постоје две кабине и нека адаптирана завеса која пружа осећај угодности јер не буље сви у тебе док покушаваш мало да се запереш. Ствари смо раније стављале на један мали радијатор. Сада су закуцали неки чивилук па ипак можеш пристојније да одложиш своје ствари, а да ти оне не падну на под.

Жао ми је што ове моје тврдње не могу да поткрепим фотографијама. Стварно ми је безвезе да овако напамет трућам о неким стварима које добијају на значају посебно када се виде, али нисам имала фотоапарат и нисам сликала. Верујте ми, згрозили бисте се. Три врло, врло небезбедне, бактериолошки и у сваком погледу хигијенски опасне ве-це шоље за породиље које врло често не могу лепо ни да седну на њих па додатно угрожавају своје здравље. Прво морате влажном марамицом да пребришете даску која има изглед деценијске нечистоће, па тек онда да седнете на њу са претходно постављеним тоалет папиром, ако то некако може да помогне. Испод сваког нивоа. Понижавајуће.  О тоалет папиру и сапуну нећу ни да говорим, тога нема ни од корова. Пешкир, ма какви.

БАБИЦЕ

Бабице су супер. Ако сам за лекаре рекла да су добри, бабице су ОДЛИЧНЕ. Врло фине, љубазне, одговорне, савесне... да не набрајам. Третман фантастичан. Ништа не може да вам зафали, све можете да их питате. Оне су можда и најбоље на целом одељењу. Буквално су све добре.

ХРАНА

Зато је храна ужасна, али то вероватно већ знате. О томе се увелико прича, а видели сте и фотографије. Ја их, нажалост, опет немам. Свеједно могу да вам кажем шта је било на менију:

Доручак: једна кашика џема, два грубо нарезана парчета хлеба и чај; једна кашика павлаке, хлеб и чај; качамак и чај; и сл.

НАПОМЕНА: Током првог боравка питала сам једном приликом куварицу од чега је тај чај. Рекла сам јој да ја иначе радо пијем чај, али да не знам ког је укуса тај који они служе. Рекла је да ни она не зна. То вам је нека заслађена браон вода, најпрецизније речено. Препорука: избегавати.

Ручак: ајмокац и супица; хладан пилав и парченце меса (бљак, бљак, бљак); кромпир-паприкаш; и опет исто.

Вечера:  макароне са сиром и чај; КРОМПИР, ХЛЕБ И ЧАЈ!!! (врхунац лудости); мука ми је више да се присећам!

НИКАД МЛЕКО, НИКАД ЈОГУРТ, НИКАД ЈАЈЕ!

Знала сам да је болничка храна лоша, али да је толико лоша, то нисам знала. Нисам баш неко закерало што се хране тиче и нисам мислила да извољевам док сам у болници, тако да први пут нисам знала шта ме чека. Константно сам била гладна и због тога нервозна док нису почели од куће да ми доносе храну. Не може другачије, будите спремне на то иначе ћете остати гладне као и ја.

НЕОНАТОЛОГИЈА

Долазимо до кључне ствари, која је ипак и најважнија у овој причи, а то су доктори и сестре за бебе. Тако озбиљан задатак, а тако неозбиљан и нестручан кадар.  Будите спремне на најгоре. Ценим и поштујем свачији рад, али толику гомилу површних и бахатих жена нисам нигде видела. Да будем најјаснија и најпрецизнија, то је гомила оваца на једном месту. Не постоји бољи опис. У том стаду посебно се издвајају „докторке“ матора Матићка, која је као нека начелница, и једна шатирана што уњка и отеже кад прича. То су шарлатанке без премца. Оне могу да вас коштају гомилу живаца ако одете неспремне у њихове шаке. Њихова свакодневна трабуњања немају везе с мозгом и зато је боље не слушати их. У сваком случају не треба их схватати озбиљно. Оне се фрљају дијагнозама, терапијама, потпуно здраву децу лече од измишљене ешерихије и ко зна чега још, данас причају једно, сутра друго, а све са намером да покажу колико су важне и како све знају , а заправо НЕ ЗНАЈУ НИШТА! То могу да вам потпишем. Ако вам случајно кажу да ваша беба има ово или оно, да болује од неке болести и да зато морате да останете дуже на одељењу, слободно им реците следеће: „Ако мојој беби нешто не дај боже фали, ви нећете да је лечите! Желим да изађем на сопствени захтев!“ Потпишите све што треба и бежите одатле јер оне стварно немају појма. Чак и ако стварно ваша беба има неких проблема, оне не умеју да јој помогну. Може само да јој буде још горе. Код њих беба може само да добије ојед, бактерије, сумњив осип по телу, прехладу и слично. Бежите главом без обзира! Спасите и себе и дете.

Ја то први пут нисам знала. Трпела сам тортуру. „Пронашле“ су ешерихију у мокраћи моје бебе и оставиле нас седам дана дуже на одељењу. Замислите седам дана дугих као седам година у таквим условима! Пакао. Моја беба је калирала јер је била гладна. Нисам имала довољно млека, а оне ми нису давале дохрану јер форсирају дојење и моја беба је изгубила пола килограма за неколико дана. Оптуживале су ме да не желим да дојим бебу, да имам аверзију према дојењу, што ме је излуђивало.  Била сам под великим стресом. Хтела сам да изађем одатле, али сви су ми говорили да останем јер је тако боље за бебу. Каква грешка. Трајно сам остала без млека, тако да ни другу бебу нисам могла да дојим. Оне су мучиле моју бебу, а ја сам им то дозволила. То нећу моћи себи да опростим никад у животу. А ни сестре нису много боље. Кад питате неку од њих да вам помогне око дојења, оне вас бахато ухвате за дојку и крвнички стисну  и кажу: „Ето, видиш да има“, и оду. Страшно. Тортура. Уместо да лепо објасне како и шта треба, деру се на породиље као на затворенике у казнено-поправном дому. 

Зато бежите одатле. Не питајте их ништа и не слушајте никога. Нити су љубазне нити паметне. Женама у том постпорођајном периоду треба апсолутна нега и помоћ, а од њих то нећете добити.