Предивни Панетоне

Још увек инспирасана Италијом пишем о колачу који ме је одушевио и очаравао моје непце скоро сваки дан који смо провели тамо. Нисам могла да верујем да ми се један такав колач, у ствари слатки хлеб, толико свиђа. Ја волим кремасте, чоколадне колаче, ово је нешто сасвим супротно томе. Његов мирис је предиван, омамљујући, укус чаробан. Нисам могла да дефинишем одмах шта ми се толико свиђа код њега све док нисам дошла кући и одлучила сама да га спремим.

Један смо као поклон донели кући мојим родитељима. Кад га је моја мама пробала, рекла је да је доста подсећа на неки стари колач који се зове Комисброт. Никад чула. Нашла сам на интернету рецепте и за тај колач, али то није то. Ово је хлеб, слатки, ваздушасти хлеб који се обавезно пече у уском калупу са уздигнутим ивицана да добије тај префињени, високи изглед. Не може да се пече у куглофу, што сам пробала, јер не може лепо да нарасте као у обичном калупу.

Рецепата има на хиљаде, и оригиналних и оних других. Нисам могла да се одлучим који да изаберем па сам прочитала неколико десетина истих и ушла у његову суштину. Схватила сам да се меси као хлеб, само доста ређе, да су потребна и јаја и маслац, а најбитније је суво или кандирано воће. Оно што се посебно истиче у неким рецептима је нарендана кора лимуна и поморанџе, као и ванилин шећер. У томе се, у ствари, и крије тајна тог заводљивог укуса. Када се сви ти састојци лепо сједине и испеку, чак и у кућној, мојој радиности то испадне скоро па исто као и онај прави Панетоне. Да не поверујеш. Та слатка нота поморанџе и ванилин шећера и даље ме прати и очигледно инспирише.

Да се вратим на оригинални Панетоне. Мени се највише допао онај без икаквог сувог воћа, празан, али зато невероватно мекан и ваздушаст. Зове се Пандоро и он је дуго предмет мојих маштања, ммммм...

Од маме сам научила да сваки рецепт прилагодим себи, да се не држим стриктно састојака који су прописани, већ да убацим мало овога, мало онога, како мислим да треба. Једноставно пробаш па шта му бог да. Тако и сада. Искомбиновала сам састојке и њихову меру из неколико рецепата и направила варијанту која је сасвим укусна. Ње ћу се придржавати све док не пронађем онај прави, милански рецепт за овај колач, са свим тајнама великих мајстора, а онда ћу радити по тим упутима.

Моја верзија изгледа овако:

500 г брашна

200 г маслаца

120 г шећера

¼ квасца

1 дл млека

5 јаја (целих)

1 ванилин шећер

Нарендане коре једног лимуна и поморанџе

1 кашика меда

100 г сувог грожђа

100 г бруснице (или било ког другог сувог или кандираног воћа)

1 дл рума

Ораси по жељи

Ппипрема је врло једноставна. У једну већу посуду ставити маслац да омекша на собној температури. Умешати га затим са шећером и додати ванилин шећер. Затим додавати једно по једно јаје и мутити све то варјачом. Миксер нисам користила.

Растопити квасац у  1 дл млека и додати кашичицу шећера и брашна. Ставити га на неко топло место да надође.

У умућени маслац додавати постепено брашно и мешати док се не сједини. Сипати затим надошли квасац и мешати док маса не постане житка и мекана, мало гушћа него за палачинке. Треба да се премеси, али ја га нисам вадила из ванглице, већ сам га увек мешала варјачом, једноставно је сувише лепљиво. Додати нарендане коре лимуна и наранџе и кашику меда. Све лепо сјединити, покрити крпом и оставити на топлом да нарасте.

Након сат времена премешати и додати суво грожђе и бруснице натопљене румом. Оставити још пола сата да нарасте, а затим ставити у калуп и пећи на 220 степени првих 15 минута, па смањити на 180 и пећи још пола сата. Треба лепо да се истишти јер је дебео и може да остане гњецав.

То је цела мудрост. Није тешко, треба само имати времена за њега и лепо га испећи. О укусу не морам више да причам, пробајте.

Пријатно!